Životna sredina, okean i zagađenje: Skriveni ljudski tragovi duboko na dnu okeana

Na dnu Tihog okeana, stotinama milja od kopna, nalaze se neobični tragovi koje nije mogla da ostavi nijedna životinja.

Neki od njih izgledaju kao uski žlebovi urezani u svetli mulj.

Drugi bi mogli biti tragovi kandži koje je u ekosistem dubine useklo neko podvodno čudovište.

• Najvećem koralnom grebenu na svetu preti ozbiljna opasnost
• Besplatna zemlja za one koji hoće da žive u najhladnijim delovima Rusije
• Sateliti snimili razdvajanje leda na Arktiku

Čovek je na površini Zemlje ostavio brojne tragove, ali ova dugovečna obličja na okeanskom dnu uglavnom niko ne primećuje.

Povremeno ih osvetle farovi nekog podvodnog vozila, ali nakon toga ih opet proguta mrak. Decenijama se nalaze tu.

Nalik na otiske stopala i tragove koje su astronauti ostavili na Mesecu, i dalje se mogu videti, pošto ne postoji ništa što bi ih uklonilo.

Trag na fotografiji na početku ovog teksta bio je star 37 godina u trenutku kada je snimljen pre nekoliko godina, dok tragovi ispod datiraju iz 1989. godine.

Nastali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, tragovi su otisci načinjeni tokom prvih probnih dubinskih eksploatacija.

Ostavili su ih brodovi opremljeni mrežama i plugovima, brodovi koji su odatle odavno otplovili.

Nedavno su naučnici na lice mesta vratili kamere i sonde kako bi proverili šta se desilo s lokalnim ekosistemima - i tamo su zatekli ožiljke koji se nikad nisu u potpunosti zacelili.

Uskoro će širom okeanskog ponora, jednog od poslednjih netaknutih delova prirode, biti urezano mnogo više sličnih tragova.

Šta li će buduće generacije misliti o njima i šta li će govoriti o čovekovoj potrebi za resursima s početka 21. veka?

Kako bismo razumeli šta su tačno ti tragovi - i zbog čega su važni - moramo se zaroniti u preistorijsko more.

• Kit uspeo da pobegne iz reke pune krokodila
• Trudnica spasla muža od napada ajkule

Jednog dana je ajkuli otpao zub i odlebdeo nekoliko stotina metara niže ka okeanskom dnu.

Postepeno su se metali iz mora i unutar sedimenta taložili i zub je postao optočen mineralima.

Tako je započet jedan od najsporijih geoloških fenomena na Zemlji: stvaranje polimetalnih nodula.

Ne nastaju svi od zuba - neki sadrže deliće školjki, krhotine kostiju ili ništa od toga - ali polagani tempo gomilanja uvek je isti.

Potrebni su milioni godina da stena poraste samo nekoliko centimetara.

Vremenom ih je, međutim, nastalo toliko da su prekrili velike padine abisalnih ravnica u okeanu.

Polimetalni noduli na jugoistiku Tihog okeana, nedaleko od Perua.

Ti noduli su otkriveni tokom plovidbe HMS „Čelindžera" 1873. godine.

Kada su ih mornari izneli na površinu, držali su ih u rukama poput kamenih krompira koji se ljušte po ivicama.

Na dodir su možda bili glatkih površina, ali im je dno, kojim su prirastali za okolni sedimentni šljunak, bilo rapavo kao kod kamena plavca.

Kada bi ih mornari prineli nosu, ne bi osetili nikakav miris.

Hemičar te ekspedicije je među prvima primetio da noduli nisu bezevredni.

Bili su načinjeni od „mangan peroksidaze", napisao je, „jedne od osnovnih supstanci u proizvodnji izbeljivača".

Zbog svog udaljenog položaja, međutim, „nikad neće postati unosan izvor materijala".

Taj hemičar nije mogao da zna koliko će važni noduli postati - za organizme iz okeanskih dubina, a potom i za ljude.

Godinama kasnije, naučnici će otkriti da ti noduli za neke oblike života igraju ulogu ostrva.

Abisalna ravnica na kojoj leže čini 50% Zemljine površine - te ogromne razmere teško je i zamisliti.

Kada bi okeani u trenutku nestali, videli bismo da polovinu naše planete čini golema pustinja prepuna sedimenata.

Na toj pustoj ravici noduli predstavljaju retke čvrste površine za koje život može da se uhvati.

• Hoće li mirno more pomoći oporavku superkorala iz Crvenog mora
• Dan kada su došli pirati

Neki sunđeri i mekušci žive isključivo na njima, dok su u njihovim pukotinama pronađeni valjkasti crvi i larve ljuskara.

„Oni su nalik stenovitim delovima vrtova - više ćete vrsta zateći tamo nego kada biste imali samo zemlju", tvrdi Danijel Džouns iz Nacionalnog okeanografskog centra u Sauthemptonu, u Velikoj Britaniji, koji proučava posledice čovekovog delovanja po život u morskoj dubini.

Ali nedavno su ti noduli zapali za oko grabežljivom kopnenom sisaru kom su potrebni za njegove pametne telefone.

Ono što hemičar ekspedicija iz 1873. nije otkrio jeste da noduli sadrže i metale, kao što su kobalt, nikl, bakar, titanijum, i retke zemne metale.

Oni će se jednog dana pokazati izuzetno vrednim za ljudska bića.

Uz strmoglavi razvoj tehnologije u 21. veku raste i potreba za materijalima kao što je kobalt, koji se koristi u proizvodnji litijum-jonskih baterija koje napajaju automobile i elektroniku.

Nevolja je u tome što trenutno velika količina tog materijala dolazi iz problematičnih izvora.

Demokratska republika Kongo obezbeđuje više od 60 odsto svetske zalihe kobalta u kopnenim rudnicima, ali tamošnje aktivnosti su povezane sa povredom ljudskih prava i dečjim radom.

To okeanske nodule samo čini sve primamljivijom metom, iako je potrebno savladati obeshrabrujuće inženjerske izazove kako bi se dospelo do njih.

U jednoj pacifičkoj regiji - okeanskom rovu Klarion Kliperton (CCZ) - procenjuje se da bi se dobilo najmanje 20 miliona tona ako bi se tamošnji noduli pokupili i osušili.

Iako su ih decenijama smatrali neisplativim za eksploataciju, priličan broj rudarskih organizacija sada se upregao da ih pokupi sa dna, zajedno s drugim tipovima podvodnih mineralnih naslaga.

Ako se s tim nastavi, biće opustošene stotine kvadratnih kilometara godišnje.

Kakve će biti posledice?

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, naučnici i rudarske kompanije načinili su prve probne korake kako bi procenili izvodljivost i posledice po okoliš.

Na raznim lokacijama unutar CCZ-a, kao i na lokaciji blizu Perua po imenu Diskol (od engleskih reči disturbance remećenje, uznemiravanje) i recolonisation (rekolonizacija)), brodovi su prevlačili posebne metalne grabulje i plugove preko pacifičkog dna kako bi pokupile nodule i izvukle ih na površinu.

Iako to nije baš precizno oponašalo mašineriju za izvlačenje koja je planirana za buduće rudnike, a i razmere poduhvata bile su daleko manje, ono što je tada urađeno nudi nam najbolje dokaze kojima raspolažemo.

U nekim slučajevima, tragove su ostavili naučnici koje je zanimalo da vide šta bi se desilo sa inače netaknutim ekosistemom.

U ostalim, tragove su ostavile same rudarske organizacije u nastajanju, dok su proveravale tehnologiju za izvlačenje. U jedan od tih poduhvata bila je uključena čak i američka Centralna obaveštajna služba (CIA).

Kompanija za okeanske minerale (OMCO), konzorcijum industrijskih grupa predvođenih onim što se sada zove Lokid Martin, organizovala je probno izvlačenje na brodu Hjuz Glomar eksplorer.

Taj brod će kasnije steći slavu iz drugih razloga - na njemu se takođe nalazila džinovska kandža osmišljena za tajni pokušaj podizanja jedne ruske podmornice sa morskog dna.

Ako buduće generacije jednog dana pronađu tragove na dnu okeana, to znači da su opstali mnogo duže od životnog veka pametnih telefona, laptopova ili električnih automobila zbog kojih su izdubljeni.

Godinama kasnije, kako su se planovi za eksploataciju morskih dubina ubrzavali i pribavljale istraživačke dozvole, naučnici su se vratili na te lokacije u Tihom okeanu da prouče dugoročne posledice.

Tamo su otkrili da se, čak i posle više decenija, život u tim veštačkim rovovima još nije vratio u normalu.

Na kopnu, život obično niče na uzoranim brazdama na polju, ali u dubini mora, rovovi su uglavnom pusti. Stvorenja koja su se oslanjala na sada uklonjene nodule ne mogu da izvrše rekolonizaciju.

A druga stvorenja, koja traže meke sedimente kako bi se ukopali i uhvatili pokretan plen, ne mogu da opstanu na veštački stvorenim površinama.

„Zajednice sa tih abisalnih ravnica posebno su u opasnosti da izumru zbog pokušaja da se noduli izvuku na površinu", zaključili su Lara Mačeritu sa Univerziteta u Gentu i njene kolege u radu objavljenom ranije ove godine.

A i moguće je, tvrde naučnici, da bi takve posledice mogle da ostanu prisutne stotinama, pa čak i hiljadama godina.

Sociolog Barbara Adam jednom je prilikom rekla da se o svetu može razmišljati u okvirima paralelnih „vremenskih tokova", koje određuje njihov tempo.

Opisala je kako se industrijski ili poljoprivredni vremenski tokovi kreću mnogo brže od prirodnih i ekoloških.

Svi ti vremenski režimi su međusobno ispreplitani, ali kada je neki od njih primoran da se kreće u tempu drugog, javlja se rizik od dugoročne štete po okolinu.

Vremenski tokovi u okeanskoj dubini kreću se sporo i strpljivo.

Stoga, kada čovek pošalje svoje mašine tamo dole kako bi uzimao podvodne materijale, dolazi do sudara dva različita vremenska režima: ritam okeanskog ponora sukobljava se sa hitrom, kratkoročnom potrebom za novom tehnologijom.

Okeanska dubina ne može biti različitija od raskošnih ekosistema i sve ubrzanijih društava Zemljinih kopnenih masiva.

Temperature na abisalnoj ravnici kreću se oko tačke mržnjenja, pritisak je ogroman i svetlosti gotovo da nema.

Organizmi koji se tu bore za život preživljavaju na „morskom snegu".

Taj stalni priliv organskih otpadaka, često već tri ili četiri puta svaren, pada poput kiše.

Jadransko more: Čuvar ratnih priča

„Temperature su niske, hrane je malo, to je niskoenergetsko okruženje koje ima sopstveni ritam života", kaže Džouns.

„Životinje nisu izložene ekstremnim fizičkim promenama, kao one u plićim vodama. Ovo je pre područje u kom je svaka promena dugotrajna."

Ali iako ove regije možda deluju kao morske pustinje - naročito u poređenju sa živahnim koralima ili plitkim tropskim vodama - one su osnovni rezervoari biodiverziteta i igraju ključnu ulogu u ugljeničnom ciklusu putem prirodne ugljenične sekvestracije.

„Mnoge životinje koje pronalazimo nauka sada prvi put vidi... a neki organizmi sadrže farmakološki aktivne supstance", tvrdi Džouns.

Dugoročno gledano, postoji i potencijal za saradnju sa ribarskom industrijom na nešto manjim dubinama.

„Neke fukcije ovih zajednica u nekim slučajevima neće biti dragocene još vekovima."

Često nismo u stanju da primetimo život na ovim ogromnim prostorima, zbog toga što je suviše mali i previše razuđen kako bismo ga uhvatili na fotografiji.

Tu nema harizmatične faune za reklamu. Ali život je tu prisutan i izuzetno je raznolik, a pokriva polovinu naše planete.

Neki bi rekli da je narušavanje života u dubokom okeanu razumna žrtva kada se uporedi sa kršenjem ljudskih prava u afričkim rudnicima.

Ali nije za očekivati da će jedna vrsta iskopavanja naprosto zameniti drugu, kako tvrdi Dejvid Santilo iz Grinpisove naučne laboratorije na Univerzitetu u Egzeteru.

On je jedan od autora izveštaja o eksploataciji morskog dna i njenim potencijalnim posledicama, nedavno objavljenog u časopisu Frontirs in marin sajens.

„Uključene su razne kompanije, u određenom smislu i razna tržišta, prisutni su razni pritisci u pogledu potražnje i stimulacije...

„Stoga, ako se zaista počne sa eksploatacijom morskog dna, najverovatnije je da će to naprosto postati dodatni izvor minerala."

Ada Bojana: Nestaje li jedno omiljenih letovališta u Crnoj Gori

„Temperature su niske, hrane je malo, to je niskoenergetsko okruženje koje ima sopstveni ritam života", kaže Džouns.

„Životinje nisu izložene ekstremnim fizičkim promenama, kao one u plićim vodama - ovo je pre područje u kom je svaka promena dugotrajna."

Iako je možda teško proceniti važnost života u dubini mora u okvirima ljudskog morala ili ekonomije, on je svakako od suštinske važnosti.

A činjenica da je njegove spore, dugotrajne vremenske tokove tako lako poremetiti trebalo bi da nas potakne na oprez, prema rečima naučnika s kojima sam razgovarao.

• Azijske pčele izmetom brane košnice od stršljena
• Zveket rakovih klešta u vodama i barama Srbije

A što se tiče tih tragova iskopavanja, ako ih buduće generacije jednog dana pronađu na dnu okeana, to znači da su opstali mnogo duže od životnog veka pametnih telefona, laptopova ili električnih automobila zbog kojih su izdubljeni.

Prema rečima Dejvida Ferijera, autora knjige „Otisci stopala", takvi tragovi će naposletku postati „budući fosili".

U antropocenu, tvrdi Ferijer, svi mi za sobom ostavljamo neželjeno industrijsko, hemijsko i geološko nasledstvo koje će opstati vekovima.

„Budući fosili su naše nasleđe, te stoga i naša prilika da odaberemo kako želimo da ostanemo upamćeni", piše on.

„Oni će pokazati da li smo srljali bezglavo uprkos opasnostima za koje smo znali da nas čekaju ili smo dovoljno promislili i promenili pravac kretanja."

„Otisci naših stopala otkriće kako smo živeli svakom ko ih pronađe, i nagovestiće mu šta nam je bilo važno a šta smo zanemarili, sva putovanja na koja smo pošli i pravce kojima smo odabrali da se krećemo."

Moguće je da će se tragovi postati kobni beleg naših rasipničkih potreba s početka 21. veka.

„Ako ćemo zaista ostati bez nekih minerala ukoliko ne budemo uništili velika područja morskog dna, onda nam to jasno pokazuje da olako trošimo minerale kojima raspolažemo", kaže Santilo.

„Produžavanjem neodržive potrošnje za još 30 godina putem eksploatacije morskog dna ili čak njenim ubrzavanjem putem iznošenja dodatnih minerala na tržište nećemo ništa postići."

Dok sedim u Londonu i pišem ovo, moj svet je mali i privremen, omeđen restrikcijama karantina u Velikoj Britaniji i posla kojeg obavljam od kuće.

Svejedno, moje misli su tokom poslednjih nedelja lutale ka abisalnoj ravnici više nego bilo gde drugde.

U vreme u kom mnoge karte u koje gledam beleže širenje virusa, to je mesto na Zemlji koje ne može biti udaljenije od pandemije.

Biser Jadrana: Hrvatska plaža kao umetničko platno

Možda me delom privlače upravo čisti ekstremi te okeanske divljine. Verovatno ništa od toga neću videti golim okom.

Čak se i naučnici koji je proučavaju danas služe kamerama na daljinsko upravljanje i ne spuštaju se lično na morsko dno.

Razmere morske dubine i života u njoj prevazilaze maštu, prostorno i vremenski.

Na nju ne utiče ono što se dešava na površini - i to je tako već milenijumima.

Ipak, ovo bi mogao biti vek u kom se stvari menjaju; u kom na okeanskom dnu za sobom ostavljamo mnogo više od jedne ili dve brazde.

Kada naučnici pričaju o čovekovom uticaju na morsku dubinu, reč koju često koriste jeste „uznemiravanje".

U jeziku nauke ona označava podizanje i rasipanje sedimentnih oblaka i posledice toga po podvodne zajednice.

Ali reč uznemiravanje ima još jedno značenje - ona označava iracionalni poremećaj.

Zahvaljujemo se Jensu Grajnertu i GEOMAR-u, Dejvidu Santilu i Danijelu Džounsu na fotografijamaza ovaj članak.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]