Dejan Tiago Stanković: „Ja sam svuda pomalo stranac“

Ko zna da li bi Dejan Tiago Stanković bio uspešan pisac da je prošao na konkursu za BBC?

Retko se događa da prvi roman domaćeg pisca bude odmah preveden na dva svetska jezika i dobije povoljne kritike. Upravo se to dogodilo Tiagu Stankoviću, čiji je „Estoril“ (Geopoetika, Beograd, 2016.) preveden prvo na portugalski, a nedavno je izašao i na engleskom.

Tiago se upravo vratio sa promocije „Estorila“ u Londonu, gde je englesko izdanje predstavljeno u velelepnom zdanju portugalske ambasade na Belgrejv skveru. O romanu je govorio Miša Gleni, veteran BBC iz jugoslovenskih ratova i autor bestselera „Mekmafija“, po kome je nedavno snimljena igrana serija.

„Ja sam ovaj roman u stvari pisao prvenstveno za englesku publiku. Da umem dovoljno dobro da pišem na engleskom, napisao bih ga odmah na tom jeziku“, objašnjava Stanković.

Malo je onih koji znaju da je Tiago, dok je početkom devedesetih živeo u Londonu i radio uglavnom kao kelner, neuspešno pokušao da dobije posao na BBC na srpskohrvatskom.

„Video da traže pomoćnog producenta. Javilo nas se petnaestak, iz raznih delova bivše Jugoslavije“.

Nakon testiranja, svi su odbijeni.

„Dali su nam po sendvič sa sirom i pet funti za metro“, priseća se. „Ali su bili strašno pristojni prema nama“.

Da je bio primljen, verovatno se ne bi sa suprugom i tek rođenim sinom iselio u Portugal, skrasio se i počeo da prevodi, a zatim i piše na portugalskom.

„Većina mojih prijatelja koji su ostali u Londonu su se snašli i sad su uspešni ljudi“, kaže on. „Možda bih i ja bio uspešan, ali ne bih bio ovo što sam sad“.

Večiti stranac

Mnogi se verovatno pitaju otkud njemu, rođenom Beograđaninu, ono „Tiago“ u prezimenu.

„To je u stvari prezime moje bivše supruge Lusije, Portugalke“, kaže on i objašnjava da ga je uzeo da bi njihovi unuci – imaju dva odrasla sina – zadržali portugalski deo prezimena, jer po tamnošnjem zakonu nasleđuju samo očevo.

„Spojili smo deci prezimena crticom, kao da pravimo dinastiju, Habzburzi i Vindzori“, smeje se on.

Pitanje imena je ujedno i pitanje identiteta. Veliki portugalski pisac i pesnik Fernando Pesoa je rekao: „Moja domovina je portugalski jezik“.

Gde je Tiagova domovina, s obzirom da podjednako dobro vlada srpskim i portugalskim?

„Ja sam svuda malo stranac, i ovde i tamo“.

On kaže da često viđa svoje knjige, izvorno napisane na portugalskom, u sekciji za strance u lisabonskim knjižarama. Ponekad ga među strance smeštaju i u Beogradu.

„Od silne želje da svuda budem domaći, postao sam svuda stranac u nekoj meri“, kaže i dodaje da to ima svoje prednosti i da je to, u stvari, udobna pozicija.

To još više važi za njegove sinove, koje i u Portugalu i u Beogradu podjednako vide kao strance, a trenutno su na različitim kontinentima.

„Oni su ta nova vrsta ljudi, svuda su kod kuće i nigde nisu kod kuće“.

Ta tema se odslikava i u naslovu njegove prve knjige na srpskom, zbirke priča „Odakle sam bila više nisam“.

„To nisu moje reči, nego reči jedne Romkinje koju su u Lisabonu priveli zbog džeparenja“, kaže Tiago. „Ali kao da su moje“.

Godinama je radio kao sudski tumač u Portugalu, pa se nagledao svega i svačega.

Džems Bond je bio dripac

Kao i autor, „Estoril“ je roman koji se teško uklapa u šablone. Podnaslov je „ratni roman“, i radnja se zaista dešava tokom Drugog svetskog rata, ali oni koji očekuju ratne scene biće razočarani.

Jer, sve se odvija unutar i oko luksuznog hotela „Palacio“ u neutralnom Portugalu – stecištu krunisanih glava, milionera, slavnih umetnika, diplomata, špijuna i raznog sveta koji beži iz ratom zahvaćene Evrope, ili su tu nekim mutnim poslom.

I opet kao i autor, roman paralelno živi na srpskom i na jezicima na koje je preveden.

Za Portugalce, „Estoril“ je isečak iz njihove istorije. Za Srbe i Engleze podjednako bi mogao zanimljiv lik Duška Popova, špijuna sa kodnim imenom „Tricikl“, koji je prema mnogim izvorima bio uzor Ianu Flemingu za Džemsa Bonda, tajnog agenta 007.

Tu su i Jovan Dučić i Miloš Crnjanski, koji su jedno vreme zaista bili gosti hotela.

„Svaka reč, svaki opis u romanu oslanjaju se na istorijske izvore“, kaže Tiago Stanković.

Potrošio je osam godina češljajući arhive, stare novinske članke i danas odavno zaboravljene knjige. Bio je čak i u arhivama britanske tajne službe MI6, gde su mu dali uvid u Popovljev dosije.

Popov je, inače, Srbin, rođen u Titelu, odrastao u Dubrovniku. Umro je 1981. godine na Azurnoj obali.

Njegov višestruki život ženskaroša, kockara i dvostrukog agenta teško je opisati bez upadanja u klišee i prizivanja njegove književno-filmske inkarnacije Bonda, pa je Tiago i tu morao da se pomuči. U dobroj meri je i uspeo.

Njegov Popov je šarmantan, snalažljiv i elegantan kakav je stvarno bio. A opet, u romanu ga vidimo i kako se kao crv uvija pred svojim nemačkim i britanskim kontrolorima, beskrupulozno žica novac od prijatelja, a kad ostane sam u hotelskoj sobi, drhti u strahu da će ga svakog časa likvidirati.

U jednom od retkih trenutaka iskrenosti opisanih u romanu, Popov se poverava Gradimiru Bajloniju – da, i članovi te čuvene beogradske porodice su tokom rata izbegli u Estoril: „Ja ti se, moj Grado, bavim nečim što liči na septičku jamu. Od onih što upadnu većina ih se udavi, a ono malo što preživi smrdi na govna“.

I bogati plaču

Čak je i kuvarica u „Estorilu“ zasnovana na stvarnoj osobi. Jedini potpuno fiktivni, ali centralni lik je dečak Gabi, koji je, kaže Tiago, zasnovan na drugom fiktivnom liku – dečaku iz romana „Mali princ“ Antoana Sent-Egziperija.

On smatra da mu je prevodilačko iskustvo – a prevodio je Ivu Andrića i Crnjanskog na portugalski i nobelovca Žosea Saramaga na srpski – pomoglo u građenju likova.

„Kad prevodiš, ti se već uvlačiš čoveku pod kožu, počinješ da razumeš kako misli“, objašnjava. „Zato mi je bilo lako da zamislim Crnjanskog u Portugalu“.

Likovi iz „Estorila“ stoje u oštrom kontrastu sa likovima iz „Odakle sam bila…“, malim, običnim ljudima, imigrantima i starosedeocima, kuvaricama i spremačicama, piljarima i penzionerima.

„Svi oni imaju iste probleme. Jednoj portugalskoj princezi su početkom devetnaestog veka pobili porodicu, uključujući muža i svu decu, i ona od tada nije progovorila ni reč.

„Mom dedi, Ličaninu, od španske groznice su 1918. pomrli svi, ostao je sam. I on je čovek prestao da govori“, kaže Tiago.

Njega je teško smestiti u glavne tokove srpske proze, kao uostalom, i portugalske.

„Njihova kritika je u početku bila zbunjena, jer portugalski pisci vole da mudruju i objašnjavaju, a ja sam pustio likove da govore sami za sebe. Onda im se svidelo.“

Kada je reč o srpskoj književnosti, Tiaga slabo zanimaju ovdašnje podele i svrstavanja.

„Lako mogu da se poistovetim sa Crnjanskim, jer sam ga prevodio, a i zato što je dugo vremena proveo van domovine“, kaže on.

A tu je, naravno, i Danilo Kiš, koji je kao i Tiago, funkcionisao unutar nekoliko jezika i bio kosmopolita.

„I Jugosloven, kao ja“, dodaje on. „Voleo bih da ga prevedem na portugalski“.

Pravo da se ne bude čudan

Postoje pisci, poput Kafke, koji su ceo život proveli u istom gradu. Postoje i oni, podjednako dobri, koji su ptice-selice.

Tiago definitivno spada među ove druge. Samo ove zime boravio je, iz poslovnih ili privatnih razloga, u Portugalu, Velikoj Britaniji, Brazilu, Egiptu i ostrvskoj republici Kabo Verde, bivšoj portugalskoj koloniji kraj zapadnoafričke obale.

Ako bi mogao da bira gde bi živeo, Tiago kaže da bi se, između Srbije i Portugala odlučio za – Brazil, samo da politička i ekonomska situacija nije tako očajna.

„To je divna zemlja puna divnih ljudi koji baš ničim nisu zaslužili ovo što im se sada dešava – da žive u bedi i trpe korupciju i razne vrste nasilja.“

Tiago bi se tamo osećao svoj na svome zbog jezika, ali i zato što je Brazil zemlja imigranata.

„Tamo niko nije stranac, niko im nije čudan i baš ih briga odakle si došao. Ja sam još u srednjoj školi bio čudan. I sad sam, samo se vadim na to što sam stranac, pa kao imam pravo na to.“

Sve evropske zemlje imaju taj problem, objašnjava Tiago – koliko god dugo živiš negde, nikada te neće prihvatiti kao domaćeg – ali sa druge strane Atlantika je drugačije.

„U Brazilu možeš da budeš lud ko struja i niko te neće smatrati čudnim“, kaže sa sanjarskim izrazom na licu.