Elfstedentoht: Slavna trka na ledu koja se možda više nikad neće održati

„Nije bilo drugog načina nego da ne prestanete da se krećete – inače biste se smrzli. A mnogi ljudi su se smrzavali – smrzle bi im se oči, smrzli bi im se prsti, bilo šta. Svaki slab deo vašeg tela, smrznut!“

Osamnaesti je januar 1963. godine i Lefert Oldenkamp se kliže kroz tamno, smrznuto, maglovito jutro.

Skoro da uopšte nije spavao, temperatura je ledenih minus 18 stepeni Celzijusa, a ledeni vetar prolazi mu kroz odeću.

On učestvuje u jednom od najtežih sportskih iskušenja na svetu – klizanju od skoro 200 kilometara po neravnom prirodnom ledu kroz sumorni, zimski krajolik holandske pokrajine Frizije.

To je slavni Elfstedentoht – „turneja jedanaest gradova“ – proba fizičke i mentalne izdržljivosti kakvoj nema ravne.

• „I nedeljni ručak je prekidan zbog slaloma“: Kad su skijaši bili superzvezde u Jugoslaviji
• Kako se Sarajevo izborilo za Zimske olimpijske igre 1984.
• Nordijsko skijanje ili stari zlatiborski sport

Izdanje iz 1963. godine pokazalo se toliko brutalnim da je samo šačica ljudi stigla do cilja među hiljadam koji su počeli trku.

Pobednik Rajner Paping postao je nacionalni heroj.

Oldenkamp je bio jedan od svega nekolicine koji su ga sledili u pobedničkom povratku kući.

U narednih šezdeset godina, bilo je još svega tri izdanja ovog neverovatnog događaja – najskoriji davne 1997. godine.

A opet, uprkos njegovoj retkosti, on ostaje nacionalna opsesija u Holandiji.

Kad nastupi mraz, razgovori brzo počinju da se dotiču leda: hoće li se konačno dogoditi ove godine?

Ti razgovori su sada prožeti strahom da bi odgovor mogao da bude: „Nikad više“.

Vibe Viling je čovek sa krajnje neobičnim zadatkom.

Svake godine on vodi organizaciju događaja koji se gotovo sigurno neće održati.

Viling je predsednik Kraljevskog udruženja frizijskih jedanaest gradova.

To je telo zaduženo za organizovanje Turneje jedanaest gradova, kros-kantri maratonske trke na klizaljkama preko jezera i vodenih puteva severne pokrajine Frizije, slavne po svojoj surovosti.

Učesnici moraju da pređu stazu od skoro 200 kilometara pre ponoći, sakupljajući pečate na kartici u svakom gradu kako bi dokazali da su prošli kroz njega.

Viling i njegove kolege volonteri rade sve što je potrebno, svake godine, kakvo god da je vreme, da bi se pripremili za nešto što će nesumnjivo biti jedan od najvažnijih momenata u Holandiji do sada u ovom veku.

„Sve redom, do detalja“, kaže on, upitan kako se planira.

„Organizujemo po jedno izdanje svake godine. Imamo plan na otprilike 500 strana, u kome je svaki detalj isplaniran do 1. decembra.

„Jer ne možemo organizovati ovako nešto za samo nekoliko dana: imaćemo dva miliona gledalaca, 25.000 učesnika, 3.000 novinara, čitava zemlja poludi.

„Želimo da budemo spremni svake godine u decembru, tako da ako se ukaže šansa, možemo da je iskoristimo.“

Sigurnost, bezbednost, ketering, smeštaj, upravljanje saobraćajem, zdravstvena nega – prave se detaljne pripreme, u slučaju da će se nastaviti sa radom.

Ali, da pomenemo očigledno, mora da bude jako hladno, a jedna stvar na koju organizatori ne mogu da utiču je vreme.

„Naravno, frustrirajuće je“, kaže Viling.

„Ali mi smo svesni da šanse nisu velike. Ako to ne prihvatimo, onda ne možemo da funkcionišemo u nečemu kao što je ovo.“

Za trku je potrebno da dve nedelje temperatura bude oko minus 10 stepeni Celzijusa ili niža, dan i noć, idealno bez snega.

To bi trebalo da donese minimum 15 centimetra leda na većem delu staze, dovoljno da izdrži težinu 25.000 ljudi u kratkom periodu od 24 časa.

Prva zvanična trka iz 1909. godine bila je jedina među 15 kada su ti uslovi bili ispunjeni za 124 godine.

Godine 1963, učesnika je bilo donekle manje, ali su uslovi bili najgori zabeleženi.

Oldenkamp i još oko 500 profesionalnih takmičara otisnulo se u mrak u ranim jutarnjim časovima.

Skoro 10.000 „turističkih“ klizača, članova Kraljevskog društva koji su entuzijastični amateri i žele samo da završe trku umesto da pobede, pošli su odmah za njima.

Za ozbiljne trkače, postojala je neka vrsta „lemanovskog“ starta, kada su takmičari trčali oko kilometar do prve vodene staze, gde su obuvali klizaljke.

Kako su masa i grad nestajali za njim u zaleđenoj daljini, izazov je istinski započeo za Oldenkampa.

Mogao je, kaže on, da čuje konkurenciju dok su počeli da prelaze preko prvog jezera koje je trebalo da savladaju, ali nije mogao da ih vidi.

A klizanje, čak i za izuzetno iskusnog trkača kao što je Oldenkamp, bilo je izuzetno teško.

Ciča zima, zajedno sa niskom temperaturom, snegom i jakim istočnim ili severnim vetrovim, temeljno je zamrzla vodene puteve Frizije, ali daleko od toga da je taj led bio gladak.

„Niste mogli normalno da se krećete na klizaljkama“, kaže Oldenkamp.

„Ponekad je to bila duga deonica, ponekad kratka, a ponekad biste samo hodali. Bilo je nemoguće napraviti tečan pokret na klizaljkama i da se služite vašom tehnikom.

„Ako pogledate snimke Elfstedentohta iz 1963. godine, videćete da gotovo ni nema klizanja.“

Staza pravi veliki krug oko Frizije, isprva se krećući južno od Leuvardena, pre nego što krene uz obalu, pa potom na sever do gradova Harlingena i Dokuma, a zatim nazad do prestonice pokrajine.

Elitni deo takmičara već se proredio kad su stigli do obale i Oldenkamp se tu zatekao sa dvojicom kolega, koji su pozivali na međusobnu solidarnost umesto da se takmiče jedan protiv drugog.

Sada je već bio dan, ali to nije pomoglo Oldenkampu da primeti slabu tačku u ledu, propao je i uronio u ledenu vodu.

„Nisam je video. Uleteo sam pravo u nju“, kaže on.

Neverovatno, ali to ga nije zadržalo.

„Gotovo da nije bilo nikakvog prekida. Iskusan sam u kretanju po ledu. Čim upadnete pod led, u vodu, odmah izađete – i nastaviti da kližete“, rekao je on.

„Trkačko odelo vam je mokro, ali nemate nikakvih problema. Počnete da se krećete i sve je ponovo u redu. Ako stanete da promenite odelo, načinićete grešku.“

Oldenkamp je nastavio dalje, ali iza njega, dok su hiljade turističkih klizača pokušavale da se izbore sa prvim delovima staze, vreme se rapidno pogoršavalo.

Samo je jednom Vibe Viling bio blizu tome da saopšti da će se trka održati.

Bilo je to 2012. godine, kad je Holandiju nakratko obuzela „groznica Elfstedentohta“.

Dugi period hladnog vremena ostavio je velike delove zemlje zamrznute, ali led nikada nije dostigao traženu debljinu na jugu pokrajine.

Umesto da u poslednji čas pokrene sve neophodne pomahnitale pripreme, Vilingov zadatak je na kraju bio da razočara milione.

Ali on nije odustao od nade da će jednog dana biti u prilici da svoje planove sprovede u delo.

„Sve sam manje uveren u to, zbog stvari koje viđamo širom sveta sa vremenom i klimatskim promenama“, kaže on.

„Ali mi uvek kažemo da nam ovde treba samo dve nedelje visokog pritiska na severu Evrope i da možemo da imamo naše izdanje, kao i da postoje izuzeci u vremenskim uslovima i klimi širom sveta.

„I zbog toga, zato što još uvek postoji mala šansa, moramo da budemo pripremljeni da iskoristimo tu priliku i prigrabimo tu mogućnost. I zato svi još uvek rade na tome, svake godine.“

Dok posmatra histeriju sa kojom se dočekuje dolazak hladnog vremena, on je ravnodušan.

Meštani Frizije, kaže on, manje su skloni da podlegnu preteranom optimizmu od njihovih suseda u ostatku Holandije.

„Znamo šta je sve potrebno da bi se organizovala trka, tako da se ne uzbuđujemo previše ako postoji vremenska prognoza sa jednom nedeljom leda“, kaže Viling.

„Ali ostatak zemlje već postaje histeričan zbog perioda mraza koji će dovesti do ljudi na ledu.“

Kako su se Oldenkamp i njegove kolege borile, surovi vremenski uslovi 1963. godine su se samo pogoršavali.

Vetar se pojačao, temperatura je dodatno opala i postalo je još teže pronaći stazu.

Informacije do kojih je moglo da se dođe u svakom gradu – gde su učesnici dobijali pečate na kartici da bi dokazali da su prošli tuda – bile su nekompletne.

Oldenkamp misli da je bio otprilike deseti kad mu je rečeno da je Paping, predvodnik, „10 ili 20 minuta ispred njega“. Niko nije znao zasigurno.

U malom naselju Bartlhajm, gde klizači moraju da se okrenu od konačne destinacije kako bi stigli do poslednjeg kontrolnog punkta u Dokumu, neko je pokušao da spreči Oldenkampa da se dalje takmiči.

Rekao mu je da je vreme suviše opasno i pokušao je da mu odveže klizaljke.

Sa smrznutim prstima, trebalo mu je mnogo minuta da ih ponovo veže.

Oldenkampova šansa za pobedu odavno je bila propuštena, ali on nikada nije ni pomišljao da odustane.

„Bilo je strašno, ali u tim trenucima morate da budete jako usredsređeni.

„Morate da imate samo jedan cilj. Moram da stignem do Leuvardena“, kaže on.

Rašireni iza njega, dok se vreme pogoršavalo a dnevna svetlost počinjala da bledi, bile su hiljade učesnika, čije su šanse da stignu na cilj u jednom komadu ubrzano opadale.

Šamarani sve jačim vetrovima, sa stazom koja je bila sve više prekrivena snežnim smetovima, mnogi su jedva stigli do polovine staze.

Sve veća hladnoća i dolazak noći donosili su pretnju haosa i tragedije.

Organizatori su odlučili da nešto mora da se preduzme i poslata su uputstva da se ljudi spreče da nastave.

Čak i tada je Elfstedentoht bio redak događaj i biti uskraćen za priliku da završiš trku, praktično udaljen sa leda, bio je gorak udarac za svakoga.

Ali Oldenkamp misli da je bila doneta prava odluka.

„Već je pao mrak, bilo je šest sati, a vetar je bio sve jači i jači.

„Mislim da većina nikad ne bi završila na vreme i izgubila bi se, a iz bezbednosnih razloga to je bilo najbolje što su mogli da urade – da ih skinu sa leda.“

Pre nekoliko godina je snimljen film o trci – zvao se „Pakao iz ’63′“.

Od oko 500 trkača i 10.000 turističkih klizača svega 120 je završilo trku toga dana.

Njih je kući poveo Paping.

Kad gledate na filmu kako ga dočekuju kad se prvi put vratio u Leuvarden, odmah vidite kolikog traga je na njemu sve ostavilo.

Zaslepljen snegom i jedva sposoban da kliže, drugi deo trke prešavši potpuno sam, očigledno je na ivici iscrpljenosti.

On je tu okružen ogromnom masom, među njima kraljicom Julijanom i princezom Beatriks, koja se okupila da ga dočeka kod kuće.

Neko vreme kasnije, Oldenkamp je i sam ušao u cilj, sat i 20 minuta posle Papinga, zauzevši 44. mesto.

Članovi kraljevske porodice su već otišli, ali je doček, i osećanje, bio isti.

„Bilo je mnogo ljudi i oni vam pomognu, puni su entuzijazma. Osećao sam se kao da sam pobedio u trci“, kaže on.

„Došli su sa cvećem. Odmah na cilju sam dobio cveće. I dobio sam veliku podršku, piće, svi su me pitali kako se osećam i želeli su da me vide.

„Bio sam slomljen, ali sam bio srećan što ima nekoga da me podrži. Upravo sam prošao kroz cilj i bila mi je potrebna podrška za dalje… to nije bilo klizanje; samo ste se kretali na klizaljkama.

„Nisam više klizao. Bilo je nemoguće klizati!“

Papingov podvig iz 1963. godine mu je doneo trajnu slavu u čitavoj zemlji, što nije uvek bilo dobrodošlo.

„Njegova žena je oduvek govorila da je to najgora stvar koja im se desila u životu, zato što nikad nije odbio nijednog novinara niti pozivnicu ili otvaranje“, kaže Viling.

Pobednik dve godine zaredom, 1985. i 1986, Evert Van Bentem, preselio se u Kanadu – delom da bi izbegao stalnu pažnju.

Iako su klizačice učestvovale maltene od početka, 1985. je bila prva godina kad je ženama bilo zvanično dozvoljeno da se takmiče.

Leni Van Der Horn je bila prva učesnica koja je stigla u cilj te godine.

Ako i kada Elfstedentoht bude ponovo održan, prvi put će biti razdvojena pobednička titula za žene.

Prošlo je dvadeset sedam godina od poslednjeg izdanja i tu nije kraj.

Nije moguće predvideti kakav uticaj će ostaviti sledeća trka, ako je uopšte bude bilo.

Ali Viling je siguran da će pobednici nastaviti da zauzimaju posebno mesto u sportskom panteonu Holandije.

„Bićete heroj zemlje mnogo godina, sve do smrti, kaže on.

„Niko vas neće zaboraviti, i sa tim ćete se suočavati svaki dan.“

Čak i dok traje neprekinuto odsustvo leda, privlačnost staze između „Jedanaest gradova“ Frizije ne prestaje.

Godine 2019, bivši olimpijski šampion na otvorenoj vodi Marten Van Der Vejden, koji je imao leukemiju u mladosti, sakupio je milione evra za istraživanje raka kada je preplivao istu rutu.

Godine 2023. on se na taj neverovatan podvig nadovezao Trijatlonom jedanaest gradova, završivši tri kruga iste staze, jedan na vodi, drugi na biciklu i treći peške, dok je bio praćen velikom masom navijača i ponovo sakupio milione.

Postoji biciklistička trka Jedanaest gradova koja se održava svake godine, dok turisti mogu da prevale istu stazu opuštenijim tempom.

Tokom zime, hiljade holandskih klizača odlazi u više, hladnije krajeve da bi učestvovali u „alternativnom Efstedentohtu“, prevaljujući punu razdaljinu oko jednog jezera u Austriji.

Postoji čak i mjuzikl, prvi put održan u oktobru u specijalno izgrađenoj sali u prestonici Frizije, čija je centralna tema Elfstedentoht.

Bina prekrivena ledom koja se okreće omogućuje glumcima da se kližu dok stoje u mestu pred publikom.

Ali pravi sport, i originalna ruta, najviše uzbuđuju holandsku maštu.

Svake godine, kad dođe do mraza, oni izlaze na led.

Sportski klizači, koji brzo voze kroz zamrznute krajolike, porodice koje uče decu magiji, mladi i stari, okupljaju se gde god ima dovoljno leda za klizanje.

Ledeno vreme, topli napici, slatke poslastice, i svake godine isti uzbuđeni razgovori.

Može li da se desi?

Hoće li konačno biti Elfstedentohota ove godine?

Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk