Kako priroda može da bude lek za usamljenost

Kaj Aziz nije sebe smatrao velikim ljubiteljem prirode.

Kao tražilac azila poreklom iz Indonezije koji sada živi u Melburnu, provodio je kratke vremenske periode u zaleđu i pošumljenim planinama.

Ali tek je nakon što je otišao na piknik i ekskurziju po baštama radi druženja počeo da posmatra prirodu u novom svetlu.

„Osećate se kao da ste prebačeni negde drugde“, kaže Aziz.

„Život u Australiji i u zapadnjačkoj kulturi ume da bude veoma individualistički – ali kad sedimo napolju, smejemo se i osećamo to zajedništvo, imam utisak kao da sam kod kuće.“

Postoji naučno objašnjenje za to osećanje.

Osamdesetih, zaposleni u oblasti javnog zdravlja pokušavali su da pomognu ljudima koji rade u gradu, a osećaju stres, izleče u prirodi, japanska vlada je uložila u kampanju za „šinrinjoku“, iliti prepuštanje šumi.

Isprva, „to je bilo samo osećanje, a ne nauka“, kaže Kving Li, doktor medicine i klinički profesor na Univerzitetu Nipon u Tokiju.

Ali u poslednjih par decenija, Li i drugi istraživači povezali su uživanje u šumi sa nižim krvnim pritiskom, stabilizovanim nervnim sistemom, manje hormona stresa, pojačanom imunom funkcijom i smanjenom anksioznošću, depresijom besom i zamorom.

Prema pokojnom prirodnjaku Edvardu Vilsonu, ove koristi po zdravlje su proizvod „biofilije“ – urođene ljubavi prema prirodi koja je sastavni deo naše skoro univerzalne sklonosti da imamo interakciju sa biljkama, životinjama i drugim ljudima.

Učinivši da budemo smireniji i svesniji okruženja, provođenje vremena u prirodi ima potencijal da nam pomogne da prevaziđemo autodestruktivne obrasce razmišljanja koji mogu nehotice da pojačaju usamljenost – što je subjektivno iskustvo, a ne objektivno stanje.

Jedna studija otkrila je da vreme provedeno u prirodi smanjuje neuralnu aktivnost u subgenualnom prefrontalnom korteksi, oblasti mozga povezanoj sa obrascima negativnog mišljenja, ili ruminacijom, i povezanoj sa usamljenošću.

Sada, u globalnom eksperimentu prvom ove vrste koji prepisuje druženje u prirodi širom sveta – od Ekvadora do Australije – rani nalazi ukazuju na to da vreme provedeno sa drugima u prirodi može dramatično da promeni diskurs o zdravlju, zdravstvu i usamljenosti.

„Kad su ljudi napolju, govore o opuštenosti, o udaljenosti od svega, kako se naprosto samo osećaju dobro“, kaže Džil Lit, istraživačica studija životne sredine i javnog zdravlja sa Univerziteta u Koloradu, u Bulderu, SAD.

„Priroda je veoma dobra za to da pripremi ljude za promenu, da budu prijemčiviji – i otvoreni za nova iskustva.“

Godine 2019, neposredno pre nego što je pandemija kovida-19 učinila usamljenost globalnim problemom javnog zdravlja, Lit je imala instinktivan osećaj za rešenje.

Dok je proučavala zdravstvene koristi od grupnog baštovanstva, Lit je primetila kako „prljanje ruku zemljom i društvo drugih deluje kao nešto veoma važno“.

Lit se potom zapitala za druge grupne aktivnosti u prirodi, kao što je posmatranje ptica i šetnja po šumskim stazama.

Nakon što je pročitala studiju čija je koatuorka Laura Kol-Planas, doktorka medicine i istraživačica javnog zdravlja na Univerzitetu Vik, Centralnom univerzitetu Katalonije u Barseloni, postala je radoznala u vezi sa njegovim potencijalom da se izbori sa usamljenošću.

„Šta bi se desilo kad bismo pomešali ta tri sastojka: estetsko spajanje sa prirodom, učešće u aktivnostima na otvorenom i društveno povezivanje sa grupom?“

Angažujući Kol-Planas u Barseloni i druge istraživače u Pragu, Marseju, Helsinkinu, Melburnu i Kuenki (u Ekvadoru), Litin tim je sastavio predlog istraživanja za studiju koju su nazvali Resetas – petogodišnje istraživanje u šest zemalja o preporučenom druženju u prirodi zamišljenom kao sredstvo za ublažavanje usamljenosti, poboljšanje zdravlja i smanjenje pritiska na zdravstvo.

Sada u četvrtoj godini, Resetas trenutno radi probna ispitivanja, i već je dobio podršku lokalnih zdravstvenih sistema, kaže Lit.

„Ako Resetas bude bio uspešan, to zaista može da izmeni model zdravstvene nege tako da bude više orijentisan na konkretnu osobu, da se manje oslanja na farmaceutske intervencije, i da iskoristi naše zajednice kao deo načina na koji se čuva zdravlje.“

Pod zajedničkim vođstvom Kol-Planas i Lit, koje takođe rade na Barselonskom institutu za globalno zdravlje, Resetas se oslanja na dva sve veća kontingenta dokaza.

Studije su pokazale da svakakve vrste prepisanih društvenih aktivnosti, od časova kuvanja do slikarskih radionica, mogu smanjiti osećanje usamljenosti, dok su istraživači odavno dokumentovali brojne zdravstvene prednosti provođenja vremena u prirodi.

U jednoj skorašnjoj studiji sa Univerziteta u Egzeteru u Velikoj Britaniji, na primer, istraživači su otkrili da prepisani boravak u prirodi ne samo da je značajno poboljšao sreću, anksioznost i životno zadovoljstvo učesnika, već je i smanjio troškove zdravstvene nege.

Analiza istraživača iz Australije pokazuje da prepisani boravak u prirodi takođe doprinosi smanjenju krvnog pritiska.

Ali Resetas predstavlja jedan od najvećih napora da se prouče efekti prepisanih druženja u prirodi na usamljenost, konkretno.

„U našem ubrzanom svetu, kad izdvojite dva sata da biste bili licem u lice sa drugim ljudima, to je veoma revolucionarno i dobro po naše zdravlje“, kaže Kol-Planas.

„Ali ovo je prvi put da radimo ovu vrstu istraživanja u spoljnom okruženju i već primećujemo način na koji priroda donosi različite tipove društvenih veza.“

Neke od ovih dobiti deluju kao da su nastale sa namerom.

Jedna studija je pokazala da ljudi koji žive sa više zelenih prostora blizu njihove kuće prijavljuju manje slučajeva osećanja usamljenosti.

S druge strane, život ljudi u „usamljeničkim“ okruženjima – obeleženim faktorima kao što su zavisnost od automobila i odsustvo krošnji drveća – može da doprinese oslabljenim društvenim vezama.

Druga perspektiva sugeriše da priroda na jedinstven način obnavlja našu pažnju .

Na taj način, prirodno okruženje može da nas pripremi za to da imamo više pozitivnih društvenih interakcija u sadašnjosti, umesto da razmišljamo o prethodnim negativnim interakcijama iz naše prošlosti.

„Neki ljudi nam govore da se osećaju veoma dobro kad su ovde, napolju. A onda, kad odu kući, vraćaju se istom negativnom stanju“, kaže Kol-Planas.

Ipak, istraživači se slažu da sklonost prirode da nas podseća na našu prošlost takođe može biti moćna.

„Videli smo da ljudi mnogo pričaju o prirodi kroz reminescencije – ona ih podseća na njihovo detinjstvo, na vreme provedeno sa bakom ili na neke druge pozitivne uspomene“, kaže Lit.

To je cilj Nerkeza Opasina, stručnog saradnika socijalnih studija na Kraljevskom institutu za tehnologiju u Melburnu, u Australiji, koji radi sa lokalnim komunalnim partnerom iz Resetasa, Nebo raznih boja, neprofitnom agencijom koja pomaže kvir tražiocima azila kao što je Aziz.

„Priroda često budi osećaj nostalgije i predivnih uspomena na kuću – i iako su mnogi naši učesnici pobegli od kuće, čini se da ih priroda podseća na vremena kad su se tamo osećali bezbedno“, kaže on.

„To je uvek pozitivno osećanje.“

Naročito budući da usluge smeštaja u Australiji umeju da budu „poseban izazov za tražioce azile i izbeglice iz LGBTIQA+ zajednice“, Opasin kaže da je njegov cilj naprosto da planira „zabavne stvari u prirodi“ i pomogne ljudima da osećaju pripadnost, „ne samo jedni prema drugima, već i prema njihovom novom domu.“

Tokom osmomesečnog perioda, te zabavne stvari su podrazumevale posmatranje slepih miševa, istraživanje plaža i nešto što se zove „snif-ari“ – šetnja kroz prirodu „u kojoj izađete i mirišete različite biljke“, objašnjava Opasin.

Da bi postigli ove aktivnosti, Opasin i drugih pet lokacija usredsređuju se na „ko-kreaciju“ – osmišljavanje aktivnosti grupe na osnovu interesovanja samih učesnika, kao i onoga što je lokalno dostupno.

To ponekad znači da je „priroda pasivnija“ u aktivnostima, kaže on, kao kada naprosto dele obrok zajedno napolju, na primer.

„To nije bio deo prvobitne intervencije, ali pokazalo se da zajednički obrok ne samo da je atraktivan za naše članove zato što mogu da napune stomake pre nego što krenemo u istraživanje prirode, već i kao način da se zapodenu razgovori, da se priča o našim različitim kulturama, i da se oni sami bolje razumeju između sebe“, kaže Opasin.

Iako je cilj Resetasa da pomogne u smanjenju osećanja usamljenosti, Opasin kaže da razgovor o tome ume da bude težak.

„Trudimo se da ne budemo napadni zato što ljudi postanu veoma emotivni ako sve vreme razgovarate o usamljenosti, tako da umesto toga pričamo o povezivanju, pronalaženju prijatelja i o tome šta znači osećati pripadnost nekome ili nečemu“, kaže on.

To je bilo od velike pomoći Azizu.

Više nego bilo koje pojedinačno prijateljstvo, on kaže da je postao povezan sa grupom kao celinom, i sa utehom i prepoznatljivošću koje je osećao tamo.

„Kad je grupa završavala sa radom, shvatio sam koliko će mi nedostajati rutina viđanja istih ljudi svake nedelje, puko provođenje vremena u prirodi i taj osećaj pripadnosti“, kaže on.

„To je na neki način odagnalo moju usamljenost.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk