Mentalno zdravlje: Kako vaša porodica oblikuje izgled vašeg tela

Zamislite ovakav prizor: devojčica oblači šarenu haljinicu, pravi piruetu i zadovoljno zastaje.

Odrasli oko nje su takođe zadovoljni i govore joj koliko je lepa.

Nešto kasnije, ona gleda slike u omiljenim knjigama i vidi vitke ljude i životinje kako kreću u uzbudljive avanture, dok su sa druge strane i neki krupniji ljudi, trapaviji i sporiji.

Ponekad primećuje kako su njeni roditelji uzrujani zbog njihove kilaže ili izgleda.

Do tinejdžerskog doba, njeni roditelji su već zabrinuti zbog načina na koji društvene mreže i influenseri utiču na izgled njenog tela.

Međutim, istraživanja nam govore da su u stvarnosti njena percepcija tela i njegova društvena prihvatljivost oblikovani u njoj pre toga, još u najranijim godinama.

Kada se bavimo našim odnosom prema sopstvenom telu, teško je zaključiti odakle dolazi naše zadovoljstvo ili nezadovoljstvo po tom pitanju.

Ukoliko se vratimo u detinjstvo, možda možemo da se setimo nekih usputnih komentara ili opservacija.

Nijedan od njih sam po sebi ne zvuči kao nešto preterano bitno.

Pa ipak, kumulativni efekat može da bude iznenađujuće moćan.

• Žene koje se bore protiv „debelofobije“
• Kolonijalizam i gojaznost: kako je politika uticala na mit o savršenom telu
• „Žene provode život mrzeći sopstveno telo“

Spisateljica Glenon Dojl se i dalje seća kako su je kao dete hvalili odrasli koji su je okruživali.

„Mogla sam sve da vidim na njihovim licima… Ozarili bi se, pa sam tada naučila da je to adut u mojim rukama“, kaže ona u podkastu koji je pokrenula.

Ali kada je odrasla i kada više nije bila smatrana tako lepom, obožavanje je prestalo – bilo je to, kaže ona, kao da se ceo svet okrenuo protiv nje.

Bez obzira da li do nas dolazi u formi komplimenta ili kritike, ovakva vrsta pažnje može da uspostavi verovanja i nesigurnost kojih se nije tako jednostavno otresti.

Posledice mogu da budu izuzetno štetne, pokazuju istraživanja, kada porodična stanovišta i uvredljive komentare o težini povežemo sa problemima sa mentalnim zdravljem i poremećajima u ishrani.

Povrh toga, sve šira stigmatizacija dece sa prekomernom težinom je povećana, a samim tim i uticaj na samopouzdanje dece i, svakako, na imidž samog tela.

S obzirom na to koliko rano u razvoju počinjemo da budemo svesni ideala kojem bi naše telo trebalo da teži, postavlja se pitanje šta bi roditelji i staratelji trebalo da urade ne bi li pomogli njihovoj deci da se osećaju sigurno i da budu veća podrška drugima?

Sramota od sopstvenog tela se uči, nije urođena

Fizički ideali se drastično razlikuju u zavisnosti od vremena i različitosti kultura – samo kratak pogled na bilo koju sliku Pola Rubensa ili na 29.500 godina staru figurinu, poznatiju pod imenom Vilendorfska Venera, pokazuje koliko su ljudi strasno prihvatali bujne obline.

Ali danas, bez obzira na pozitivne društvene pokrete koji veličaju sve oblike i veličine, ideja o mršavom telu kao uzoru ostaje dominantna na društvenim, tradicionalnim medijima, na televiziji, velikom platnu ili u svetu marketinga.

Svest o tom idealu započinje veoma rano i oslikava iskustva dece o svetu koji ih okružuje.

U jednom istraživanju, deca uzrasta tri do pet godina su ispitivana o figurama koje su bile dostupne u veličinama od mršave do onih najvećih da bi se utvrdile pozitivne ili negativne osobine.

Tako je od njih, na primer, traženo da ukažu na decu koja bi bila ljubazna ili zlobna, koju decu će ostali zadirkivati ili koga bi pozvali na rođendan.

Deca su obično birala one sa krupnijom figurom kao nosioce negativnih osobina.

Ključan zaključak je bio da je ova vrsta pristrasnosti nastala pod uticajem drugih: tako se majčino verovanje i stav prema obliku željenog tela smatra najuticajnijim po tom pitanju.

Takođe, starija deca su bila odlučnija od mlađe, što ponovo upućuje da su takvi stavovi naučeni, a ne urođeni.

Ovo otkriće „sugeriše koliko je društveno okruženje važno u razvoju negativnih ili pozitivnih stavova prema telesnoj težini, zaključuje se u ovom istraživanju.

„Možemo da uočimo pravilnosti u obrascu u kojem deca pripisuju pozitivne osobine mršavijim i negativnih onim sa krupnijim figurama“, kaže Šan Meklin, predavačica psihologije na Latrob univerzitetu u Melburnu, u Australiji, koja je ekspert za probleme vezane za nezadovoljstvo sopstvenim telom.

„Oni se razvijaju poprilično rano, što je problem jer se tako uspostavlja percepcija da je krupno telo nepoželjno, za razliku od vitkog tela, a to je povezano i sa društvenim prihvatanjem“.

Iako roditelji imaju važnu ulogu u oblikovanju stavova i pogleda sopstvene dece, trebalo bi istaći da oni u svakom slučaju nisu jedini koji utiču na mlađe i da veoma često mogu da imaju pozitivan efekat u suprotstavljanju porukama koje dolaze iz drugih izvora.

Istraživanja u svakom slučaju govore da roditeljski stavovi imaju bitan uticaj.

• Koliko se ljudi u Srbiji bori sa viškom kilograma
• Da li je višak kilograma stvar izbora

Druga studija je pokazala da na trogodišnjake utiču stavovi njihovih roditelja po pitanju telesne težine.

Vremenom se negativne asocijacije koju imaju spram krupnijih tela, kao i svest o tome da bi trebalo da smršaju – povećavaju.

U ovim percepcijama uvek postoji i polni momenat pri kojem na sinove mnogo više utiču očevi, dok na devojčice veći uticaj imaju majke.

Pribegavanje dijetama koje kontrolišu telesnu težinu se kod devojčica primenjuju, primećeno je, već od pete godine života.

Glavni faktor je pri tome izloženost medijima, kao i razgovori o izgledu.

Studije pokazuju i koliko rano deca uzimaju u obzir društvene percepcije o svetu koji ih okružuje i na koji način obraćaju pažnju na to kako se odrasle osobe ponašaju i razgovaraju o hrani i izgledu tela.

Obrazac je isti, a može da bude i gori, u starijem uzrastu.

Istraživanje koje se bavilo stepenom nezadovoljstva izgledom tela i dijetalnom ishranom kod dece uzrasta od pet do osam godina, pokazalo je da se „žudnja za mršavijim telom kod devojčica pojavljuje u šestoj godini“.

Od tog doba, devojčice idealizuju drastično mršaviju figuru od njihove trenutne.

Da ponovimo, dečja percepcija roditeljskog nezadovoljstva po pitanju telesnog stanja određuje stepen nezadovoljstva sopstvenim telom i kod dece.

„Najveći deo dece će usvojiti društvena ubeđenja koja se tiču idealnih telesnih proporcija, kao i svest o tome da se do tog ideala stiže uz pomoć dijete“, zaključuju autori istraživanja.

Rizici zadirkivanja

Mnogi roditelji će biti šokirani kada čuju da njihova sopstvena nesigurnost – koja na kraju krajeva može da bude i potpuno nevoljna i svakako ne predstavlja nešto što bi preneli na decu – može da ima tako veliki uticaj.

Ali neki članovi porodice isto tako pojačavaju ovaj efekat uz pomoć ponižavajućih komentara.

U istraživanju koje se bavilo efektima začikavanja od članova porodice o stanju tela i poremećejima u ishrani, 23 odsto učesnika istraživanja je potvrdilo postojanje roditeljskog zadirkivanja zbog nezadovoljstva usled izgleda tela, a 12 odsto zbog debljine.

U tome su prednjačili očevi, u odnosu na majke.

Ovakvo očinsko zadirkivanje značajno nagoveštava nezadovoljstvo sopstvenim telom, ali i bulimično ponašanje i depresiju, a takođe i uvećava šanse da će zadirkivanje nastaviti brat ili sestra.

Majčinsko zadirkivanje je značajan predskazivač depresije.

Zadirkivanje od sestre ili brata ima sličan negativan efekat na mentalno zdravlje i samopouzdanje, a povećava i rizik od poremećaja u ishrani.

Autori navode da razumevanje porodične istorije zadirkivanja može da pomogne lekarima da identifikuju one koji su podložni „poremećajima u ishrani zbog izgleda njihovog tela i onih koji su razvili slabije psihološke funkcije“.

Drugo istraživanje sprovedeno nad decom uzrasta sedam-osam godina, pokazalo je da su majčini komentari koji se tiču težine i veličine tela povezani sa lošim navikama u ishrani njihove dece.

Slično tome, devojčice „koje majke, očevi i prijatelji ohrabruju da smršave i budu vitki“, lakše će prihvatiti negativno mišljenje o telesnom stanju drugih osoba, što je poznato i kao „predrasuda o debljini“.

Ovo je naročito alarmantno s obzirom na porast stigmatizacije i maltretiranja vezanih za telesnu težinu.

• „Nije me povredilo što su mi rekli da sam debela“
• Volite svoje telo zbog svega onog što može da uradi – a ne zbog toga kako izgleda

Čak i odrasle žene i dalje osećaju patnju zbog stigmatizacije doživljene tokom detinjstva, otkrila je jedna studija u kojoj su učesnici uglavnom imenovali majke kao izvor takve predrasude.

Bila je to „najbolnija stvar koju sam ikada iskusio“, rekao je jedan od učesnika istraživanja.

Studija je citirala žene u 40-tim, 50-tim i 60-tim godinama koje su opisivale njihova živopisna sećanja vređanja koja su doživeli od članova svoje porodice zbog telesne težine, a istakle su da i dalje osećaju duboku tugu zbog toga.

„Konstantna kritika koju mi je majka upućivala zbog debljine je uticala na moje samopouzdanje sa kojim se mučim celog života“, rekla je jedna od učesnica.

„Moj otac i braća su uvek pevušila pesmicu ‘o malom slonu i njegovom hodu’ u periodu kada sam imao osam do 11 godina“, rekao je drugi.

„I dalje imam problem sa tim da jedem u društvu moje majke“, dodaje jedan 49-godišnji ispitanik.

„Stalno je kritikovala moju ishranu i debljinu još od kako sam napunio 6 godina“.

Jedna od ispitanica se prisetila da je majka podvrgla dijeti kada je imala 10 godina.

„Moj osećaj da nisam privlačna je bio konstantan, čak i kada sam bila mršavija i verovatno nikada neće nestati.

„To je veoma bolno za mene“, rekla je ona.

U svakom slučaju, neki ispitanici su takođe rekli da osećaju kako su njihove majke projektovale sopstvenu nesigurnost, ali i da su verovale da takvi komentari i saveti nisu zlonamerni, već da će biti od pomoći.

Izvan porodice

Postoje razlozi zbog kojih je uticaj očeva toliko snažan.

Rejčel Rodžers, psihološkinja sa Nortistern Univerziteta, kaže da roditelji koji su zabrinuti za sopstveni imidž svoje ponašanje modeluju u skladu sa tim ne bi li pokazali „koliko je to važno“.

„Čak i kada ne pominju fizički izgled deteta, oni se i dalje ponašaju na način koji to sugeriše detetu, tipa ‘ovo me baš brine, zaokupljen sam ovim’, pa deca to tako i shvataju“.

Dodatno, mnogi roditelji komentarišu ono što deca jedu, nose ili kako izgledaju, obično dobronamerno, ali i to može da uveća preokupiranost izgledom i težinom.

Rezultirajuća „idealizacija mršavosti“ – prednost mršavim telima – navodi decu da veruju da njihova „društvena vrednost zavisi od njihove fizičke pojave i to ih vodi ka angažovanju oko toga ne bi li poradili i na svom samopouzdanju, ali i na vremenu i energiji“, kaže Rodžers.

Naravno, roditelji nisu jedini izvor telesne stigmatizacije, naročito dok dete odrasta.

Njihovi vršnjaci i mediji vremenom preuzimaju veću ulogu.

Čak i igračke poput lutaka imaju uticaj.

Jedna studija koja se bavila devojčicama uzrasta pet do devet godina, otkrila je da kada se igraju sa izuzetno mršavim lutkama, to menja njihove idealne željene dimenzije u smeru dodatne mršavosti.

Ukoliko nisu suprotstavljeni, ovi uticaji mogu da osnaže jedni druge.

Mnoga istraživanja pokazuju da izloženost medijima doprinosi kreiranju uzora – mlade devojke koje gledaju muzičke spotove kasnije su fokusiranije na sopstveni izgled.

Ukoliko i njihovi prijatelji pričaju o težini i samoj pojavi, ovaj efekat može biti pojačan.

„Način na koji su medijski uzori podržavani ili prihvatani od vršnjaka/prijatelja je konkretniji faktor nego direktna izloženost medijima“, objašnjava Džolin Trekels, psihološkinja koja proučava izgled tela u Luvenu u Belgiji i koja predvodi istraživanje koje se bavi ulogom prijatelja na stvaranju uzora.

Pozitivna strana ovoga je da mladi ipak nisu u milosti i nemilosti samih medija i njihovih projektovanih ideala, već da i kolektivno mogu da pronađu svoje odgovore.

Pogledajte i vide : Mladić koji je smršao 51 kilogram

Opasnosti promocije mršavosti

Vrsta društvene platforme i aktivnosti takođe igraju važnu ulogu. Jedan izveštaj iz 2022. godine je otkrio da su Instagram i Snepčet (ekstremno vizuelne aplikacije) negativnije povezane sa telesnim imidžom nego Fejsbuk, dok slikanje i podešavanje selfija imaju gore posledice nego samo njihovo postovanje.

Nije iznenađujuće što sadržaji koji se tiču promocije mršavosti (thinspiration) i dijete za mršavljenje takođe pokazuju negativne efekte (zbog negativnosti samog poređenja), baš kao i tekstovi koji promovišu fitness (kategorizovani kao fitspiration).

Iako čitanje tekstova koji se bave vežbanjem zaista i inspirišu vežbanje, naročito kod žena, oni takođe promovišu i uzore koji su mršavi, otkriva istraživanje iz 2019. godine.

To je, dakle, rani, inspirativni efekat, ali to ne znači da je i dugotrajan, što nam govore i rezultati same studije:

„Vremenom žene uviđaju da nema drastičnih promena posle dijete i vežbanja, pa su stoga moguće i frustracije koje ponekada rezultiraju razočaranjem sopstvenim telom“.

A to je problematično iz više razloga.

„Samopoštovanje je često isprepletano sa samoopažanjem sopstvenog tela“, objašnjava Trekels.

Ovo se naročito primećuje kod žena i devojaka.

Kada se jednom razvije negativna svest o izgledu tela, to može da bude i predznak za poremećaje u ishrani i depresiju.

• „Telo svake žene je spremno za plažu“, kampanja u Španiji
• „Osećala sam se prihvaćeno zbog savršenog tela, ali nisam bila ni srećna, ni zdrava“
• Iračka glumica tuži list Ekonomist zbog navoda da je „debela”

Statistika je otrežnjujuća.

Procene sugerišu da skoro polovina maloletnih devojaka i mlađih tinejdžerki iskazuje nezadovoljstvo sopstvenim telom.

Ovako negativna slika iz detinjstvu takođe može da opstane i nakon punoletstva.

Jedna nedavno izrađena studija dobrotvorne organizacije Baterflaj, koja nudi podršku zasnovanu na dokazima o poremećajima u ishrani, otkrila je da od onih koji rano razviju razočaranje sopstvenim telom, čak 93 odsto tvrde da se to pogoršava tokom perioda adolescencije.

Da li su devojčice ugroženije?

Iako deluje da su devojčice više pogođene brigama oko imidža njihovog tela, ovo se možda čini delom zbog toga što se veći deo istraživanja i bavi upravo devojčicama, ali i zbog toga što je žensko telo konstantno objektivizovano i seksualizovano, još od najranijih dana.

Studije koje se u poslednje vreme bave dečacima pokazuju sličan nivo nezadovoljstva, iako su telesni uzori kod dečaka nešto drugačiji i sa dubljim fokusom na mišićavost, na primer.

„Svako može da iskusi ovu vrstu ogorčenja sopstvenim telom, nije ni bitno kako zaista izgledate, već na koji način razmišljate o tome i šta osećate duboko u sebi“, kaže Stefani Damijano, koja radu u Baterflaju.

Trekels primećuje slične trendove.

„Uopšteno, snažni efekti su primetniji kod devojčica nego kod dečaka. Ipak, to ne znači da ni sami dečaci nisu ranjivi prilikom doživljavanja ovakvih uticaja“.

Jedan od razloga zbog kojih je ovaj efekat snažniji kod devojčica je i taj što su, još od najranijih dana, devojčice i dečaci na drugačiji način socijalizovani.

Devojčicama se najčešće govori da se njihova društvena vrednost meri njihovom atraktivnošću, kaže Rodžers.

„Govori im se da su njihova tela stvorena da bi se u njih gledalo, da bi trebalo da budu uzdržane, poslušne i da ne zauzimaju mnogo prostora“, kaže ona.

„Dečacima se govori da su njihova tela funkcionalna, da su snažni, a to je već potpuno drugačija poruka“.

S obzirom na to koliko su sve ove poruke prožimajuće, postavlja se pitanje šta roditelji mogu da urade da bi ih poništili i umesto njih iznedrili pohvalnije, pozitivnije i snažnije poruke o izgledu njihovih tela.

Pre svega, pokazuju dokazi, trebalo bi shvatiti da način na koji odrasli govore o telima u društvu dece ima značaja.

„Roditelje i vaspitače bi trebalo ohrabriti da ne komentarišu različite oblike tela, čak i ako su ti komentari u suštini pozitivni“, kaže Meklin.

Umesto toga, roditelji bi trebalo da se usredsrede na ono što deca obožavaju da rade i da „više vrednuju ono što oni zaista jesu, njihove veštine i talente, a da se manje bave njihovim izgledom“, kaže Damijano.

To može da pomogne deci da budu zadovoljnija sobom i da im se poruči da to nema veze sa njihovim izgledom.

Takođe, to znači da radimo i na sopstvenom samoopažanju i samopouzdanju, s obzirom da studija pokazuje koliko je jednostavno da na decu prenesemo sopstvene nesigurnosti.

Porodična podrška

Damijano takođe preporučuje da roditelji izbegavaju razgovor o telesnoj težini, kao i da konstantno govore deci da jedu zdraviju hranu.

„Što se više fokusiramo na to da je povećana telesna težina problem ili da je određena vrsta hrane ‘loša’, veći će biti i krivica, sramota i nezadovoljstvo sopstvenim telom kod dece“.

Umesto toga, roditelji bi mogli da pričaju o vežbanju koje je važno za opšte zdravlje i dobrobit, a ne o tome kako se otarasiti kilograma.

Porodice bi mogle i da uvedu u normalne razmere konzumiranje zdravih obroka, a ne da samo glasno pričaju o određenoj hrani koja je loša za vas.

Na kraju krajeva, svi mi volimo neke poslastice, pa se stoga čini kontraproduktivnim da učimo decu da se osećaju krivom što uživaju u njima.

U stvari, uživanje u određenoj hrani je ključ za zdrav odnos prema telesnoj težini.

Gledanje kulinarskih TV programa u kojima se priprema zdrava hrana takođe može, na suptilan način, da ohrabri decu da jedu zdravu hranu.

Porodični odnosi mogu da igraju važnu i pozitivnu ulogu: jedna studija je pokazala da dobar odnos majke i njene dece može da smanji negativne efekte koje izazivaju društvene mreže po pitanju nezadovoljstva njihovim telom.

Ograničavanje vremena provedenog na društvenim mrežama može da umanji „efekat poređenja“ i da unapredi mentalno zdravlje.

„Način na koji bi roditelji mogli da objasne ono što deca vide je takođe veoma važan“, kaže Rodžers.

„Jer može da pomogne deci da otkriju šta različite slike zasita pokazuju“.

I, naravno, nisu sve društvene mreže loše – one takođe mogu da budu i izvor zajedništva i ohrabrenja.

Roditeljima bi bilo korisno i da se povežu sa školama.

Telesni program organizacije Baterflaj u Australiji pomaže deci iz osnovnih škola da razviju pozitivne stavove po pitanju imidža tela i izbora životnih stilova.

U njihovom pilot programu, primećeno je da deca unaprećuju vlastite stavove o tome već nakon jedne lekcije.

Programi koji se baziraju na izgradnji samopouzdanja, takođe su zabeležili uspeh.

Oslanjanje na takve programe i njihove poruke može da pomogne roditeljima da istraže i sopstvene stavove koji se tiču telesne težine i oblika tela i da odbace okoštala i štetna verovanja.

Što se tiče onoga što bismo mogli da uradimo u sopstvenom domu, jednostavna promena bi mogla da bude da se zaustavimo svaki put kada poželimo da pohvalimo izgled deteta i da smislimo nešto drugo što volimo kod njih, a što želimo da i oni znaju.

Umesto da im kažemo da „volimo njihovu haljinicu“, mogli bismo jednostavno da se osmehnemo i da kažemo kako smo radosni što ih vidimo i koliko je divno što su tu, uz nas.

Pogledajte i video: Idealno „vitko telo sa oblinama“ zbog kog se devojke razboljevaju

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, , , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk