Mesec borbe protiv raka dojke: Spasla je grudi hiljadama žena, ali verovatno nikad niste čuli za nju

Promenila je živote hiljada žena obolelih od raka dojke, a ipak je bila oštro kritikovana zbog toga.

Kanadskoj doktorki Veri Piters ljudi su bili na prvom mestu u medicini, u vreme kada su doktori obraćali malo pažnje na strahove i teskobe vlastitih pacijenata.

„Neki doktori misle da su bogovi“, opisala je svoje kolege 1979. godine, ali njeno uverenje bilo je da „pacijent ima više prava od lekara“.

Kad je pedesetih predložila da se rade manje invazivni zahvati na ženama obolelim od raka dojke, bila je tek usamljeni glas u profesiji kojom su ubedljivo dominirali muškarci.

Iako možda niste čuli za njeno ime, njen rad izvršio je ogroman uticaj na to kako se u svetu leče ljudi oboleli od raka danas.

Tokom Meseca borbe protiv karcinoma dojke, podsećamo se priče o ovoj neopevanoj heroini koja je uvek stavljala pacijente na prvo mesto.

• Šta sve (ne) izaziva rak
• Ranoranilice otpornije na rak dojke

„Savršen hirurški zahvat“

Ali prvo moramo malo da se vratimo kroz vreme i pogledamo realnost lečenja raka pre nego što je došla doktorka Piters.

Najvećim delom 20. veka, standardno lečenje raka dojke, čak i za one u ranim stadijumima, bilo je izuzetno bolno odstranjivanje dojke – zahvat koji se zove radikalna mastektomija.

On je podrazumevao ne samo vađenje samog tumora već i kože, bradavice, tkiva u pazuhu, pa čak i prsnih mišića.

Iako bi on izlečio od ove bolesti, ostavljao je žene unakažene, s otocima ispod ruku i drugim fizičkim problemima.

Procena psihičkih posledica

Postupak je pogađao pacijentkinje i psihički, utičući na njihov telesni imidž, seksualnost i ženstvenost.

Radikalnu mastektomiju izumeo je američki hirurg Vilijam Holsted u poslednjem kvartalu 19. veka, a 100 godina kasnije mnogi lekari su je i dalje zvali „savršeni hirurški zahvat“.

„Bio je to glavni izvor prihoda za hirurge. Bio je elegantan. Bio je lak. Imao je vrlo malo komplikacija, zato što su operisane bile sredovečne ili mlade žene“, rekla je za BBC Dženifer Ingram, ćerka doktorke Piters i lekarka iz Ontarija.

„Ali doktori nisu shvatali kakav to efekat ima na žene, njihove muževe, njihove odnose, njihov ego. Jednom kad je to obavljeno a one bile izlečene, vraćale su se negde drugde i lekari više nisu morali da brinu o tome.“

• Alkohol povećava rizik od dobijanja raka dojke

„Odlazile bi bez dojke“

U ono vreme, pacijenti, posebno žene, nisu odlučivali o pitanjima koja su se ticala njihovog zdravlja, niti su bili podsticani da to čine.

Štaviše, kaže doktorka Ingram, oni koji su pokazivali teskobu ili uznemirenost proglašavani su „ludima“.

„Ukoliko ste imali grudvicu u dojci i otišli ste kod lekara, koji vas je poslao kod hirurga, koji vam je rekao da bi to mogao da bude rak, onda bi vam prosto bilo rečeno šta će vam se desiti. I to je bilo to“, rekla je ona.

„Žene bi došle ne znajući da li imaju rak, potpisale pristanak na biopsiju i odlazile bez dojke.“

Doktorka Ingram kaže da su za ovaj lanac događaja bila vezana „sva problematična ponašanja u medicini.“

„Obično je muški hirurg razgovarao sa ženskim klijentima u društvu kojim dominiraju muškarci, koji su na žene gledali kao na plitke, anksiozne osobe kojima treba da se govori šta da rade.“

Ali te štetne posledice nisu ostale neprimećene kod Vere Piters, čiji je prvi susret sa rakom dojke bio u sopstvenom domu.

Porodični istorijat raka dojke

Piters je izgubila majku upravo od ove pošasti 1933. godine, posle duge i teške bolesti, a to je ostavilo ozbiljnog traga na njoj.

Porodica je živela na mlečnoj farmi blizu Toronta, a mlada, bistra Piters završila je srednju školu sa 16 godina.

Na Univerzitetu u Torontu krenula je da studira matematiku i fiziku, da bi se prebacila na medicinu, „zato što su me zanimali ljudi“, rekla je u intervjuu iz 1979. godine za Medicinsko udruženje Ontarija, koji se sada nalazi u njegovoj Kolekciji usmene istorije.

Piters je bila među jedinih 10 žena koje su diplomirale kao lekari 1935. godine u klasi od njih 100.

Ubrzo je počela da radi sa radiologom koji je lečio njenu majku radijacijom, doktorom Gordonom I. Ričardsom, u Opštoj bolnici Toronta.

Dve trećine pacijenata, koji su upućivani na bolnički Radioterapijski institut, bilo je podvrgavano ovom postupku, a Piters je primetila koliko su zbunjeni mnogi pacijenti posle tretmana.

„Srela sam mnogo uznemirenih, obeshrabrenih pacijenata. Vrlo rano sam otkrila da stav pacijenata ima mnogo veze sa njihovim preživljavanjem“, rekla je ona u intervjuu.

„Najlakše je bilo predvideti kojim pacijentima je preostalo najmanje da žive: bili su to pacijenti koji su ljuti zbog mnogo stvari, naročito u vezi s operacijom. Bili su besni, očajni, usamljeni ljudi.“

• Borba protiv raka: Poziv ili pismo pa kazna

Izlečenje „neizlečivog“

Ali prvo dostignuće doktorke Piters nije bilo u oblasti raka dojke, već Hodžkinove bolesti, tipa raka krvi u limfocitnom sistemu.

U ono vreme, limfom se smatrala neizlečivim, ali iskustvo doktora Ričardsa govorilo je drugačije. I tako je on 1947. godine zamolio doktorku Piters da pregleda njegove rezultate.

Doktorka Piters je 1950.godine objavila revolucionarnu studiju u kojoj je tvrdila da bolest može da se izleči visokim dozama radijacije ukoliko se tretira na određen način.

Postala je slavna zbog toga, ali medicinski svet će početi da veruje njenim zaključcima tek deceniju kasnije.

„Čim počnete da demonstrirate nešto što nije deo opšte prihvaćenog verovanja, nailazite na mnogo neverice“, prisetila se ona 1979. godine.

Doktor Ričards je umro od izloženosti radijaciji 1949. godine, a kolege doktorke Piters počele su da joj sugerišu da neće moći uspešno da radi sama.

Neki su tvrdili da je njeno dostignuće „čista sreća, nešto neponovljivo“ i da bi joj bilo bolje da se bavi „ženskim poslovima“, prema rečima doktorke Ingram.

„Ljudi su dolazili odasvud“

Ona se 1958. godine preselila u Bolnicu princeza Margaret.

Sada već dobro poznatoj onkološkinji doktorki Piters stizali su pacijenti iz čitave pokrajine Ontario, koji, iz medicinskih razloga, nisu mogli da budu podvrgnuti radikalnoj mastektomiji i stoga su bili „smatrani osuđenicima na smrt“, objašnjava doktorka Ingram.

Ona im je odstranjivala grudvicu iz dojki i tretirala ih radiološki najbolje što je umela.

„I postepeno se raširila priča da ta žena koja poznaje radiološku onkologiju leči druge žene sa rakom dojke i da prima i druge pacijente“, kaže njena ćerka.

„Ljudi su počeli da traže da ih primi zbog mišljenja čak i ako je se slučaj nije nužno ticao. I postepeno je počela da leči sve više i više žena neradikalnim mastektomijama ukoliko su zadovoljavale određene kriterijume.“

Mišljenja su već bila podeljena o koristi od radikalne mastektomije a neki lekari iz Evrope su se zalagali za manje agresivne zahvate – kao što je lumpektomija, zahvat koji odstranjuje samo tumor i deo tkiva oko njega.

Ali ne i u Kanadi.

Doktorka Piters je počela da piše o ovoj temi na osnovu vlastitih rezultata još 1967. godine. Potom je 1975. godine objavila široku studiju koja je analizirala 8.000 pacijenata lečenih u Bolnici princeza Margaret između 1939. i 1969. godine.

Studija je pokazala da stopa preživljavanja pacijenata koji su podvrgnuti radikalnom hirurškom zahvatu nije viša od onih koji su bili izloženi manje agresivnom lečenju.

Uprkos rezultatima, dočekana je sa skepticizmom.

• Kancer: kada je učenje na internetu korisno

„Nisu mogli da veruju“

Doktorka Ingram kaže da je 1975. godine prisustvovala govoru koji je njena majka održala na Kraljevskom koledžu lekara i hirurga Kanade u Vinipegu.

„Prostorija je bila puna muškaraca u odelima, svi sa kravatama. Svi hirurzi. A na pročelju je stajala sićušna lepo odevena žena, koja nije bila hirurg. Svi u publici bili su u šoku. Stiglo im je naglo, sa za njih neočekivanog polja, nikad nisu ni stigli da pomisle da to nije najsavršenija operacija“, kaže doktorka Ingram.

„Nisu mogli da veruju. Činjenica da se manji zahvat smatrao prihvatljivim sa sobom je nosila razne podtekste političkih, finansijskih i mnogih drugih pitanja. Hirurzi prosto nisu mogli da se nose s tim.“

Doktorka Ingram kaže da su se „hirurzi udružili i satanizovali je na razne načine“, što je značilo da svaki hirurg koji se udalji od opšteprihvaćenog načina lečenja rizikuje da ugrozi vlastitu karijeru.

Nedugo posle toga, doktorka Piters je dala otkaz u Bolnici princeza Margaret, „ljuta i ogorčena“, zato što je bolnica razmišljala da prihvati nove kliničke probe u kojima bi se ženama arbitrarno dodeljivala mastektomija ili lumpektomija.

Ona je smatrala da te probe izazivaju „nepotrebnu patnju za žene“.

Rezultati tih proba potvrdili su nalaze njenih vlastitih istraživanja. Ali oni nisu bili objavljeni sve do 2002. godine.

„Starajte se o svojim pacijentima“

Danas, delom zahvaljujući radu doktorke Vere Piters, radikalna mastektomija retko se izvodi na ženama.

Ali uprkos tome što je sve vreme bila u pravu, tek je poslednjih godina njenog života rad doktorke Vere Piters počeo da dobija potpuno priznanje.

Zbog njenog rada na Hodžkinovoj bolesti krajem sedamdesetih postala je Članica Kanadskog reda Reda, a potom je unapređena u status Oficira Kanadskog reda – priznanja za životni vek dostignuća u Kanadi od kojih koristi ima čovečanstvo u celosti.

Ona je 2010. godine posthumno uvršćena u Kanadsku medicinsku kuću slavnih. Dodeljena su joj i dva počasna doktorata i razne medalje u Kanadi, SAD-u i Evropi.

Doktorka Piters je 1984. godine i sama dobila dijagnozu raka dojke i, u skladu sa njenim uverenjima, bila podvrgnuta lumpektomiji. Ali, devet godina kasnije, u 82. godini, umrla je od raka pluća, nakon što je tri meseca primala palijativnu negu u bolnici u kojoj je provela najveći deo svoje karijere – u Princezi Margareti.

Doktorka Ingram kaže da njena majka nije nikad „bila žena koja je želela pažnju“, a njen glavni pokretač bila je želja za ublažavanjem „nepravde“ zbog načina na koji se ophodi prema pacijentima.

„Ako je ikada želela čestitke, one nisu dolazile ni sa jednog drugog mesta sem od samih pacijenata. Pacijenti su je obožavali.“ Bilo je to zbog njenog pristupa kojim je želela da njih i njihove porodice uključi u proces donošenja odluka.

Ona je Medicinskom udruženju Ontarija 1979. godine rekla: „Da biste odlučili koja je najbolja alternativa, treba vam pomoć. A najbolju pomoć možete dobiti od samog pacijenta.“

„Uvažite pacijentove strahove, uvažite pacijentove ambicije“, rekla je ona, na kraju krajeva, niko ne poznaje pacijente bolje nego što oni poznaju sami sebe.

„Lekar mora da sluša pacijenta; da prima signale od pacijenta. Na kraju krajeva, pacijent je mnogo važniji od lekara.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk