Očajne porodice u Siriji traže odgovore o deci nestaloj u vreme bivšeg režima

Mesec dana posle pada režima Bašara al-Asada u Siriji, veliki broj porodica muči isto pitanje: šta se desilo sa decom koja su nestala u zemlji?

Građanski rat koji je trajao više od decenije, ostavio je duboke ožiljke, ne samo u vidu smrti i razaranja, već je uticao i na živote hiljada dece koja su nestala, kao i članove njihovih porodica koji su bili u zatvoru.

Prema procenama, od početka rata 2011. godine, prisilno je nestalo između 2.000 i 5.000 dece, a njihova sudbina je i dalje nepoznata.

Slom Asadovog režima je dao tračak nade mnogim porodicama koje su odgovore počele da traže u sirotištima, dosijeima nekadašnjih bezbednosnih službi i pritvornim centrima.

• Zloglasni zatvor u Siriji: Mapiranje Asadove „ljudske klanice“
• Sve učestaliji pozivi na pravdu i odgovornost u Siriji posle Asadovog pada
• Ko je tajanstveni čovek koji je pušten iz zloglasnog zatvora u Siriji

‘Pisao sam Bašaru al-Asadu i uhapsili su me’

Hadi Mohamad Fra, 45-godišnji štamparski tehničar iz pokrajine Damaska, govori kada je poslednji put video njegovu porodicu.

On i njegova supruga, koja je bila u devetom mesecu trudnoće, dogovorili su se da će biti u kući njene tetke u Damasku, prestonici Sirije, i tamo se porodi, jer je njihov dom bio u okrugu koji je u to vreme bio pod opsadom.

Otišla je u avgustu 2013. godine sa njihovo troje dece – Muhamudom (osam godina), Islamom (sedam) i Jusefom (tri) – u pratnji člana milicije koju je naoružavala i obučavala vlada.

Hadi je planirao da im se kasnije pridruži.

Posle nekog vremena telefonom ga je pozvao službenik na kontrolnom punktu, uveravajući ga da su njegova žena i deca bezbedno stigli i pitao zašto im se i on nije pridružio.

Hadi je rekao da bi to želeo, ali mu je policajac uzvratio da nema potrebe, dodajući da ga je pozvao jer je „to samo deo uobičajene bezbednosne procedure“.

Od tada Hadi nije video njegovu porodicu.

Kaže da je više od 11 godina uzalud kucao na sva moguća vrata.

„Išao sam u Ministarstvo pravde, Ministarstvo za socijalna pitanja i kod guvernera Damaska.

„Čak sam se obratio i odeljenjima bezbednosnih službi – regionalnom, patrolonom i istražnom odeljenju, i nacionalnoj službi, „, kaže on.

U očajanju je čak pisao pisma tadašnjem predsedniku Asadu i njegovoj supruzi Asmi.

Ta pisma su razbesnela bezbednosne službe, i Hadi je uhapšen i odveden u zatvor gde je bio tri godine.

„Rekao sam im da je sve što želim da pronađem moju ženu i decu, ali su me optužili da pravim probleme što pišem predsedniku i ministrima i žalim se na [pripadnike] bezbednosnih službi“.

U zatvoru su islednici osam meseci mučili Hadija, pokušavajući da iznude priznanje o njegovim navodnim vezama sa ljudima u Idlibu, pokrajini poznatoj po antivladinim protestima.

Kako je video mnogo zatvorenika koji su umrli od mučenja ili bolesti, izgubio je svaku nadu da će pronaći njegovu ženu živu.

Međutim, i dalje sanja da će ponovo videti njegovo troje dece i bebu koja je trebalo da se rodi u vreme kada mu je porodica nestala.

Sirotišta i tajne

Sudbina mnoge nestale dece obavijena je velom tajne.

Tokom prethodnog režima, neka deca zatvorenika su smeštana u sirotišta, gde su im davali lažna imena da im se sakrije identitet.

Maha Dijab, direktorka sirijske organizacije koja pruža podršku siročadi, kaže da su vlasti zahtevale da se ne daju nikakve informacije o deci.

„Bilo nam je strogo zabranjeno da čak damo i nagoveštaj da su ta deca u sirotištu“, kaže ona.

Uprkos zabrani, Dijab i njen tim su pokušali da diskretno saznaju pravi identitet dece.

„Starija deca su ponekad ispravljala lažna imena koja su im davana i govorila o njihovim porodicama“, kaže ona.

Od pada Asadovog režima, sirotišta su vratila desetine dece njihovim porodicama, ali se hiljade dece i dalje vode kao nestala.

Svedoci kažu da su čak i u zatvorima deca često nazivana pseudonimima, što otežava napore da se identifikuju na osnovu iskaza drugih zatvorenika.

Zbog svega toga brojne porodice žive u neizvesnosti, ne znajući da li da gaje nadu da će ih ponovo videti ili da ih oplakuju.

Takva neizvenost vlada i u porodici Ranije al-Abasi, ugledne zubarke i bivše šampionke u šahu.

Ona i njeno šestoro dece, od kojih je jedna bila beba, privedeni su 2013. godine.

Deceniju kasnije, njihovi rođaci ne znaju ništa o njihovoj sudbini.

Zbog nedostatka transparentnosti, postoji strah od dugoročnih posledica.

„Šta ako se neko nesvesno venča sa bliskim rođakom u budućnosti?“, pita Ahlam Jasin, Ranijina snaja, ukazujući na rizike pogrešne identifikacije dece.

‘Plašili smo se da pitamo jer su nas smatrali teroristima’

Dok su neki, poput Hadija, pokušali da zvaničnin kanalima pronađu njihovu nestalu decu, mnogi drugi to nisu mogli da učine jer su živeli u područjima koja su kontrolisale opozicione snage.

Među njima je i Jaser Sulejman, bivši laktivista u gradiću Zamalki, istočno od prestonice Damaska, koji je najduže bio pod opsadom tokom sirijskog rata, od 2013. do 2018. godine.

Jaser priča o njegovom nećaku, Abdulhadiju Muvafaku Sulejmanu, koji je nestao u avgustu 2013. godine.

Nakon što je izgubio i oca i strica u vazdušnom napadu na Zamalku, Abdulhadi je odlučio da napusti opkoljeno područje i ode kod majke u Damask, koji je udaljen samo pet kilometara.

Međutim, u Damask nikada nije stigao i njegova sudbina je još nepoznata.

Porodice poput Jaserove, za koje je režim verovao da su povezane sa opozicionim snagama, nisu mogle da traže odgovore od vladinih službi.

„Oni su nas smatrali teroristima“, kaže on, dodajući da su se mnogi plašili da zatraže informacije o najmilijima.

Međutim, pad Asadovog režima je probudio novu nadu Jaseru i drugim ljudima čiji voljeni su nestali.

Otvaranjem bezbednosnih dosijea i dokumenata postoji mogućnost da dugo skrivana istina konačno izađe na videlo.

„Naša vera u Boga je jaka i nadamo se da će ovi dokumenti konačno odgovoriti na pitanje da li je Abdulhadi živ ili je ubijen“, kaže Jaser.

Pitanje nestale dece u Siriji sada je zaduženje Ministarstva za socijalna pitanja, koje kaže da je to veliki izazov.

Ibrahim Bakur, novoimenovani zamenik ministra za socijalna pitanja, potvrdio je da je njegovo Ministarstvo obrazovalo komisiju za prikupljanje i proveru dokaza.

„Naš cilj je da prikupimo kompletnu dokumentaciju i predstavimo je svetu“, rekao je Bakur.

Za mnoge od hiljade nestalih u Siriji tek treba da se utvrdi da li su živi ili mrtvi.

Porodica Abire Šaban je jedna od onih koji traže odgovore.

Abira, koja živi u Džobaru, naselju u istočnom Damasku koje drži opozicija, poslednji put je videla sina Ahmada tokom vazdušnog napada u avgustu 2013. godine.

Ahmad je tada imao samo 14 godina.

„Toga dana nestalo je mnogo dece.

„Videla sam delove tela muškaraca, žena i dece“, priseća se Abira.

Uprkos neumornoj potrazi, nikada nije pronašla telo njenog sina.

Opozicioni borci su tvrdili da su ga sahranili, ali ona se i dalje nada da je živ.

Njena agonija počela je šest meseci ranije, kada je njen muž, koji je bio trgovac žitom, nestao na državnom kontrolnom punktu.

Ni on ni Ahmad nisu pronađeni, a Abira do danas ne zna njihovu sudbinu.

Dosijei nestalih i prisilno nestalih mogu da se zatvore tek kada se pronađu živi ili kada se nađu njihova tela i time se potvrdi njihova smrt.

Za Abiru i mnogo drugih ljudi, pitanje da li će jednog dana ponovo videti najmilije za sada ostaje bez odgovora.

• „Asad je pao. Ne bojte se“: Oslobađanje ljudi iz ozloglašenih sirijskih zatvora
• Sirija: „Sreo sam dvojicu zatvorenika koji nisu znali kako se zovu“
• Bašar al-Asad: Od oftalmologa u Londonu do autoritarnog predsednika Sirije

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk