Ribolov na Mediteranu: Poslednji ribar Monaka

Često posle ponoći Erik Rinaldi odvezuje užad za privez i pažljivo manevriše ribarskim brodom Dijego iz monačke luke Port Herkules.

Razmišljajući o satima mrkle tame ispred sebe, prolazi pored redova superjahti dok izlazi na otvoreno more, čiji su uglačani trupovi i razrađeni dizajni u oštroj suprotnosti sa jednostavnom praktičnošću njegovog radnog čamca od fiberglasa.

Na brodu Dijego – koji je dobio ime po mladom sinu – Rinaldijev najveći luksuz je stari Nespreso aparat, jedna od retkih udobnosti među gomilom mreža, udica, jarko narandžastih plutača i drugih alata njegovog zanata.

• Čovek koji spasava more – kako se italijanski ribar umetnošću bori za život u Mediteranu
• Korona virus i ekologija: Mediteran sve više zagađen medicinskim otpadom
• Zašto bi Bangladeš mogao da ostane bez ribe

Ono što Dijego nema, međutim, jeste most, ili merdevine za ukrcavanje – detalj koji sam brzo primetila dok sam se jednog toplog novembarskog jutra približavala sidrištu.

Da bih se ukrcala, morala sam da se izvučem sa plutajućeg doka na rukohvat Dedea, Rinaldijevog manjeg ribarskog čamca koji je bio usidren pored njega, pre nego što sam iskoristila rukohvat na suprotnoj strani kao odskočnu dasku za skok na Dijega.

Dok sam to činila, uočila sam blistave mostiće susednih jahti.

Ali kao jedina dva ribarska čamca u moru jahti za razonodu, činilo se gotovo prikladnim da je ukrcavanje bilo isto tako neobično.

Ribarski brodovi nisu uvek bili tako jedinstven prizor u Monaku, kneževini kojom je od 1297. godine vladala porodica Grimaldi đenovljanskog porekla.

Tokom srednjeg veka, pretnja invazije sa celog Mediterana držala je ljude dalje od mora.

Do kraja 18. veka, pretnja je skoro smanjena, priobalne vode su se otvorile kao izvor prihoda za lokalne ribare.

Prodavali bi sopstveni ulov na doku ili na ribljoj pijaci na Place d’Armes, trgu u podnožju Le Rošea (prvobitno naselje Monaka i mesto Palais Princier de Monaco) koje i danas postoji kao pijaca.

Do početka 20. veka u Monaku je bilo više od deset ribarskih porodica, rekao mi je Rinaldi.

Još od 1960-ih, pointus, jarko obojena tradicionalna drvena ribarska plovila koja se obično nalaze duž Francuske rivijere i u Provansi, delila su luku sa jahtama za razonodu u ranom stilu.

Ipak, decenija se pokazala kao prekretnica iz nekoliko razloga, rekao je Žan-Iv Žirodon, član uređivačkog odbora Annales monegasques, Istorijskog prikaza Monaka.

„Tehnike gradnje čamaca su se promenile i profesija pomorske stolarije je skoro nestala sa pojavom fiberglasa.

„U isto vreme, ekonomski razvoj Monaka video je sve veće jahte koje dolaze u njegovu luku“, objasnio je Žirodon.

Danas je to profesija u opasnosti da potpuno nestane.

U ovim krajevima Rinaldi je poznat kao „poslednji ribar Monaka“.

„Sledeća generacija je želela da radi druge stvari“, rekao je Rinaldi.

Sedeli smo i razgovarali u Dijegovoj kormilarnici, a plan da izvede čamac tog jutra se pokvario zbog problema sa motorom.

Dok sam posmatrala ekskluzivni Yacht Club de Monaco iza nas, njegovu prizemnu „Vinsku palatu“ prepunu vrhunskih berbi Bordoa i Burgundije za pijuckanje na moru, shvatila sam da je lako pretpostaviti da su mnogi namamljeni novim, manje ručnim načinima zarađivanja za život.

Izgradnja raskošnog Kazina Monte-Karlo, završena 1863. na sušnoj visoravni gde su ranije rasla stabla citrusa, promenila je tok istorije Monaka, pretvarajući malu kneževinu Grimaldi u grad odmarališta za kraljevske porodice i plemstvo.

Područje od 2 kvadratnih kilometara sada je sinonim za bogatstvo: čak jedna trećina od 39.150 stanovnika Monaka navodno su milioneri.

Među njima živi 9.611 (od decembra 2021) građana Monegaske, podrazumevajući i stare lokalne porodice poput Rinaldijevih.

Prema ustavu Monaka, ovim građanima su zagarantovane prednosti kao što je subvencionisano stanovanje, ali se njihova tradicija održava kroz udruženja kao što je Comité National des Traditions Monégasques (Nacionalni komitet za monegaske tradicije), osnovan 1924. da zaštiti, između ostalog, monegaški dijalekt.

Zatim, tu su strastveni pojedinci koji čuvaju ponosno nasleđe: kao što je Rinaldi, četvrta generacija porodice koju je namamilo more.

Rinaldijev pradeda, Adolf, prvi je pecao u ovim vodama oko 1900.

Posle njega došao je Anž, Rinaldijev deda.

Treća generacija, Andre – ili Dede, kako je bio poznat u luci (i po kome je Rinaldijev prvi čamac dobio ime) – je usledila.

A za Rinaldija nije bilo upitno kakva je njegova budućnost.

„Kao beba, već je razmišljao o pecanju, skoro pre nego što je mogao da progovori“, rekla mi je Rinaldijeva majka Žaklin.

Tokom trudnoće je rekla da je izbegavala da prolazi bilo gde u blizini luke.

„Nisam htela da ima želju“, priseća se ona, znajući od njenog muža koliko strastven ribolov može biti sveobuhvatan.

Njeni napori su se brzo pokazali uzaludnim.

„Čak i u kolicima, Erika je uvek privlačio otac, luka i čamac“, rekla je ona.

• Losos opasan po zdravlje – od hladnjača u Srbiji do pijace u Kini
• Erdogan obećava da će očistiti obalu od „morske sluzi“
• „Neverovatno otkriće“: Najstarije srce na svetu pronađeno u praistorijskoj ribi

Otprilike u dobi od pet godina, čim je mogao da pliva, Rinaldi je počeo da peca ribu štapom na dokovima, a Dede je budno motrio na sina sa čamca.

Do početka srednjih tinejdžerskih godina, naizmenično je provodio nedelju dana u školi i nedelju dana u pecanju sa ocem, čekajući vreme pre nego što je mogao da zvanično napusti školu i pridruži se ocu da bi pecao puno radno vreme sa 16 godina.

Dede, koji je preminuo pre deceniju, naučio je sina ne samo praktičnim veštinama ribolova, već i čitanju Sredozemnog mora, vodene površine u kojoj se uslovi mogu promeniti za samo pola sata.

Takođe je ostao odan tradicionalnom plovilu pointus, nikada nije pecao na ribarskom plovilu modernog stila.

Najveći pointus na kojem je pecao bio je dug 14 metara.

Rinaldi je prešao na moderno plovilo od fiberglasa kada je kupio Dede nakon očeve smrti pre nešto više od decenije.

Pre manje od dve godine preuzeo je vlasništvo nad Dijegom, malo većim ribarskim brodom.

Danas, sa ujakom Čarlsom koji mu pomaže, Rinaldi plovi do četiri sata od obale Monaka u potrazi za većom ribom kao što su tuna i sabljarka.

Bliže obali, kada se voda u proleće i leto zagreje, lovi manje vrste kao što su cipal, orade i škorpioni.

Na moru može da provede do 24 sata, a po povratku radije samo spava.

Nije nepoznato da se vrati praznih ruku.

„Deset riba me drži“, rekao je.

Ranije ove godine, imao je rekordan ulov, uključujući tunu tešku 180 kilograma, koju je brzo ugrabio kuvar u jednom od vrhunskih restorana u Monaku.

Njegov ulov se prodaje ili služi svež uz drugu ribu u Pêcherie U Luvassu (monegaški naziv za mediteranskog brancina), ribarnici iza njegovog pristaništa čiji je suvlasnik.

Lokalni restorani, kao i stanovnici, su klijenti – „čak i kuvari sa superjahti“, rekao je Rinaldi.

Mesto je evoluiralo dolaskom lokalnog ugostitelja Samija Bena Slame kao njegovog poslovnog partnera 2020.

Sada, elegantno obučeni stolovi na obali predstavljaju mesto za zadržavanje publike za ručak.

Ali uspeh restorana omogućava Rinaldiju da nastavi profesiju – i strast – rekao je Ben Slama.

Još je prerano da se zna da li je Rinaldi zaista poslednji ribar Monaka.

Njegov sin Dijego ima samo 12 godina i Rinaldi je rekao da je suviše mlad da bi se odlučio o svom budućem putu.

Šta god to bilo, međutim, siguran je da će u Monaku uvek biti mesta za ribara.

„A ako moj sin ne želi da me prati, a postoji još neka mlada osoba koja želi, zašto im onda ne pomoći?“

Pratite nas na Fejsbuku, Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk