„Svi se bojimo da ćemo poludeti“: Stokholmski sindrom i veština pregovaranja u talačkim krizama

„Ali, Sven, biće to samo u nogu.“

Bile su ovo reči Kristin Enmark (23), jedne od četvoro ljudi koji su držani kao taoci pod pretnjom oružjem u švedskoj banci.

Bilo je to drugog dana opsade, a pljačkaš Jan-Erik Olson želeo je da pokaže policiji da se ne šali tako što će pucati u njenog prestravljenog bankarskog kolegu Svena Safstroma.

Enmark je ispričala za BBC-jevu Istoriju svedoka 2016. godine: „Jan mu je rekao: ‘Neću povrediti nijednu kost u tvom telu; samo ću pucati u deo na kom neće nastati velika povreda.“

Kad se danas osvrnula na to, nije mogla da razume vlastitu nečovečnu reakciju.

„U toj situaciji, mislila sam da je nekako on kukavica, zato što ne dozvoljava da mu pucaju u nogu.

„Mislim da je grozno što sam to pomislila i rekla, ali mislim da to takođe pokazuje šta može da se desi kad se ljudi nađu u situaciji koja je toliko apsurdna.

„To je situacija koja dovodi do jedne takve moralne promene. Stvarno me je sramota zbog toga“, kazala je.

• Šta je Stokholmski sindrom i kako je nastao
• Dan kada je Fidel Kastro nakratko kidnapovao čuvenog automobilistu Fanđa
• Kako su putnici nasamarili otmičare JAT-ovog aviona

Iako Oslon nije sproveo plan u delo, Safstrom je kasnije priznao da je i on osećao zahvalnost prema vlastitim tamničarima, i da je morao da se prisiljava da ne zaboravi da su to nasilni kriminalci a ne njegovi prijatelji.

Izraz „Stokholmski sindrom“ posle opsade je skovao švedski kriminolog i psihijatar Nils Bejerot da bi objasnio naizgled iracionalnu privrženost nekih talaca prema otmičarima.

Teorija je stigla do šire javnosti godinu dana kasnije kad je kalifornijska naslednica medijske imperije Peti Herst bila kidnapovana od revolucionarnih militanata.

Ova 19-godišnjakinja delovala je kao da je razvila duboke simpatije prema otmičarima i pridružila im se u pljački.

Ona je na kraju bila uhvaćena i dobila je zatvorsku kaznu.

Prema njenom advokatu, njen mozak je bio ispran i patila je od Stokholmskog sindroma.

Umeće policijskog pregovaranja u talačkim krizama prvi put je demonstrirano sedamdesetih na primerima njujorških policajaca Frenka Bolca i Harvija Šlosberga.

Ideja je proistekla iz neuspelog pokušaja spasavanja na Olimpijskim igrama 1972. godine u Minhenu, kad je ubijeno 11 izraelskih talaca nakon što su ih zarobili članovi palestinske militantne grupe.

Bolc i Šlosberg su se 1980. godine pojavili u BBC-jevom dokumentarcu Insajderska priča: Policajci za taoce i objasnili da je tim njujorške policije za pregovaranje sa otmičarima bio osnovan iz straha da se nešto slično ne ponovi u njihovom gradu.

Njihov cilj bio je da bezbedno deeskaliraju situacije umesto da upadnu u holivudskom stilu pucajući iz svih oružja.

Taktike odlaganja davale su priliku otmičarima da naprave više grešaka i stvarale prostor za uspostavljanje odnosa sa njihovim zarobljenicima, što je smanjivalo izglede za nasilan kraj.

Krajem sedamdesetih, oko 1.500 policijskih službi poslalo je predstavnike u Njujork da nauče iz Bolcovog praktičnog iskustva stečenog u više od 200 incidenata sa taocima.

Ove lekcije su otputovale još dalje kad je ekipa BBC-jevog dokumentarca odslušala predavanje koje su održali Bolc i Šlosberg, bivši saobraćajac sa doktoratom iz psihologije.

Za Šlosberga, Stokholmski sindrom – ili Sindrom identifikacije preživljavanja – nije bio komplikovan koncept.

„Mi prosto mislimo na to da kad dvoje ili više ljudi ostane zajedno, oni izgrade odnos – i to je sve“, rekao je on.

„Naravno, što je više stresa u situaciji, to je brži odnos, i biće intenzivniji. Kad su ljudi u krizi, i nisu sigurni šta će se dogoditi, jedna stvar koje se svi plašimo je da ćemo poludeti.

„Mislim, mi se uvek brinemo, da li mi to gubimo razum? Da li mi se ovo stvarno dešava? Šta ja uopšte tražim u svemu ovome? Da li ja ovo stvarno doživljavam?

„I mi zapravo želimo da testiramo naša osećanja u odnosu na drugu osobu, jer ako ta osoba deli naše iskustvo i vidi istu stvar, a ona ne ludi i to se stvarno dešava, onda će možda sve biti u redu.“

Šlosberg je rekao da iako kriminalci često daju taocima telefon da razgovaraju sa pregovaračima, nije imalo smisla pokušavati saznati tajne informacije od njih.

„Talac će reći kriminalcu sve što mu vi kažete. Oni su grozni svedoci i kad ih puste na slobodu, obaveštajni podaci koje vam daju treba da budu uzeti sa rezervom.“

Bolc je rekao da je, kad otmičari iznesu zahteve, važno da ih smesta ne odbijete.

On kaže: „Nikad ih ne odbijte, ali im nužno ni ne popuštajte. Uvek morate da im kažete: ‘Dajte mi da vidim šta mogu da uradim – dozvolite mi da pokušam da uradim nešto za vas’.“

Šlosberg kaže da je od ključne važnosti da policija drži kontrolu nad situacijom, insistirajući da otmičar „razgovara sa našim pregovaračem inače neće razgovarati ni sa kim“.

„Ne želimo advokate, majke, sveštenike – ne želimo da oni razgovaraju“, kaže on.

„Fantazija je da nećete razgovarati ni sa kim drugim ako ne dobijete osobu sa kojom želite da razgovarate. Stvarnost je – koliko dugo možete da sedite u toj sobi i da nemate kontakt ni sa kim iz spoljnog sveta?“

Pod opsadom

U vreme stokholmske opsade, nijedna od tih lekcija nije bila dostupna stokholmskoj policiji, koja je napravila niz početničkih grešaka koje se danas nikako ne bi desile.

Kad je Olson burno upao u Sveriges Kreditbanken, zahtevao je tri miliona švedskih kruna, vozilo za bekstvo i još jednog kriminalca koji bi mu bio doveden iz zatvora.

Iako nije dobio novac i vozilo, psihijatar Nils Bejerot je savetovao policiju da usliši njegov zahtev da Klark Olofson, jedan od najozloglašenijih švedskih kriminalaca, bude doveden u banku na stolholmskom trgu Normmalmstorg.

Olofson je bio zadužen da radi za policiju kao insajder u zamenu za smanjenu kaznu.

Bejerot je bio čovek koji je skovao izraz Normalmstorgski sindrom, kasnije poznatiji kao Stokholmski sindrom.

Za neke, ovo teoretisanje bilo je pokušaj da se skrene pažnja sa grešaka koje su napravili on i njegove policijske kolege tokom opsade, umesto toga okrivivši žrtve.

Tokom trajanja opsade, četvoro talaca i dvojica kriminalaca počeli su da razvijaju neočekivanu bliskost u trezoru banke, zbog ljubaznosti otmičara.

• „Najduža i najspektakularnija otmica aviona“
• Tri decenije otmice u Štrpcima: „Njihov jedini greh je bilo ime, čak ni prezime“
• Otmice u Srbiji nekad i sad: „Otmičarima danas i nije bitan novac“

Poređenja radi, zarobljenici su izrazili više neprijateljstva prema policiji, plašeći se da bi bilo kakav pokušaj da se okonča ova pat-pozicija mogao da se završi njihovom smrću.

Harizmatični Olofson je ubedio zarobljenicu Kristin Enmark da obavi telefonski razgovor sa švedskim premijerom Ulofom Palmeom.

Ona je preklinjala da joj bude dozvoljeno da napusti banku u vozilu za bekstvo zajedno sa otmičarima, rekavši mu:

„Mislim da vi sedite tamo i igrate se sa našim životima. U potpunosti verujem Klarku i pljačkašu. Nisam očajna. Oni nam nisu naudili.

„Naprotiv, bili su veoma ljubazni prema nama. Ali, znate, Ulofe, najviše se plašim da će policiji napasti i dovesti do naše smrti.“

Osvrnuvši se na to 2016. godine, Enmark je rekla za BBC:

„Volela bih da se taj telefonski razgovor nije dogodio zato što je to bio potpuno beznačajan razgovor. Sedela sam tamo i preklinjala za svoj život. On je bio premijer. Šta je mogao da mi kaže?“

Taoci su nekoliko dana bili držani u trezoru banke dok su bili opkoljeni naoružanom policijom.

Policajci su na kraju odlučili da se probiju kroz tavanicu i upotrebe suzavac da bi razoružali otmičare.

Policajci su vikali da taoci izađu prvi, ali su oni to odbili, verujući da će otmičari biti ubijeni.

Umesto toga, dok su kriminalci izlazili, zastali su u vratima da zagrle dvoje ženskih talaca.

Talac Safstrom, koji je malo pre toga zamalo izbegao da bude upucan u nogu, dobio je muško rukovanje.

Bilo je to ponašanje koje je zbunilo mnoge Šveđane koji su danima bili zaokupljeni dramatičnim događajima u banci.

Iako je Bejerot postavio dijagnozu Stokholmskog sindroma a da nije čak ni razgovarao sa Enmark, teorija je odavala utisak plauzibilnog objašnjenja, i uzbudila je maštu međunarodnih medija.

Za njujorške pregovarače u talačkim krizama Frenka Bolca i Harvija Šlosberga u dokumentarcu iz 1980. godine, koncept može da se shvati kao korisna učiteljska alatka da bi se opisala međuljudska dinamika u traumatičnim situacijama.

Međutim, ova etiketa je potpuno pogrešno predstavljanje Kristinog iskustva, prema doktoru Alan Vejdu, kanadskom terapeutu koji je naširoko razgovarao sa njom.

„Izraz Stokholmski sindrom vuče duboke korene iz psihoanalitičarske misli u Evropi. Ali u tom trenutku, on je upotrebljen da ućutka i diskredituje ljutitu ženu koja se opirala nasilju, štitila sebe i druge ljude šest i po dana.

„On je upotrebljen da bi se opravdala policijska reakcija“, rekao je za BBC 2023. godine:

Kristin je rekla 2016. godine da je ostala prijateljica sa Olofsonom, čovekom izvučenim iz zatvora da bi se ispunili zahtevi pljačkaša Olsona.

Doktor Vejd je rekao da je tokom opsade „zarobljenica zapravo na neki način radila na tome da se ljudi osećaju bezbednije, a ako se prema Klarku Olofsonu ponašate kao prema samo još jednom otmičaru, biće vam veoma teško da razumete zašto su Kristin i ostali imali bilo kakav pozitivan stav prema njemu.“

Govoreći za BBC-jev podkast Sajdvejz 2021. godine, Kristen je izrekla vrlo oštru kritiku Stokholmskog sindroma:

„To je čista budalaština, ako to sme da se kaže na BBC-ju. To je način da se okrivi žrtva. Radila sam sve što sam mogla da preživim.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, , , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk