Nuklearne pečurke nad Hirošimom i Nagasakijem označile su kraj Drugog svetskog rata. Tri meseca kasnije, Jugoslavija je od monarhije postala federativna republika.

Razorena ratom i u nestašici hrane, komunistička država brdovitog Balkana na svetskoj pozornici susrela se sa još jedan izazovom – počelo je „atomsko doba“.

Predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu u martu 1946. godine iz tada još „bratskog“ SSSR stiže pošiljka u kojoj je knjiga „Atomska energija“, Henrija de Volfa Smita.

Delo je objavljeno nekoliko dana posle bacanja prvih atomskih bombi na Japan, a Tito je već tada mogao da se upozna sa dostupnim informacijama o njihovom nastanku i upotrebi atomske energije u vojne svrhe.

Pavle Savić, Brozov saborac, pored knjige je iz Moskve poslao i pismo koje se i danas čuva u Arhivu Jugoslavije. U njemu, između ostalog, piše:

„Ako ti, druže Maršale, položiš temelje našoj nauci, kao što si učinio sa Armijom i Državom, onda smo mi i na tom polju za kratko vreme među najboljima.“

Trka za naoružanjem

Temelji socijalističke, jednopartijske države postavljaju se u svetu uverenom u razornu moć nuklearnih bombi.

Logično je da je totalitarna država poput Jugoslavije želela da se priključi klubu nuklearnih sila, kaže istoričar dr Dragomir Bondžić.

Bondžić – autor knjige „Između ambicija i iluzija: Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990″ – podseća da se Tito u jeku Hladnog rata našao između dva suprotstavljena bloka.

„Zapadni blok je ideološki neprihvatljiv, a Rusi su u nekom smislu bili i veći neprijatelji posle sukoba 1948. godine“, podseća Bondžić.

Ko je kada testirao nuklearno oružje:

1. SAD – 16. jul 1945.
2. SSSR – 29. avgust 1949.
3. Velika Britanija – 3. oktobar 1952.
4. Francuska – 13. februar 1960.
5. Kina – 13. oktobar 1964.
6. Indija – 18. maj 1974.
7. Pakistan – 18. maj 1998
8. Severna Koreja – 9. oktobra 2006. godine

To je godina Titovog „istorijskog ne“ Staljinu i nepristajanja Jugoslavije da SSSR bude vrhovni komunistički autoritet.

Jugosloveni su tada preko zvučnika sa bandera upozoravani da je dojučerašnji „bratski“ Sovjetski Savez postao smrtni neprijatelj, a da se od Josifa Staljina može očekivati i novi rat, objašnjava Bondžić.

„To je bila borba za opstanak, biti ili ne biti. Jugoslovensko rukovodstvo je bilo spremno na sve“, kaže on.

Vest da i „Staljin ima bombu“ stigla je do Tita avgusta 1949. godine, pre nego što je javno objavljeno da je SSSR uspešno izveo prvo nuklearno testiranje.

„Jednostavno, imati atomsku bombu u tom momentu je bila sigurnost“, dodaje Bondžić.

Međutim, naspram političkih želja stajale su naučne i tehnološke mogućnosti nerazvijene i siromašne Jugoslavije.

„Vrati se ti, Pajo, u zemlju da pravimo naš Institut“

Jugoslovensko rukovodstvo bilo je ubeđeno da za razvoj nuklearnog oružja poseduje važan adut – naučnika Pavla Savića.

„On je o tome znao više od bilo koga u Jugoslaviji, a bio je veoma značajan, između ostalog, zato što je bio retka biljka – intelektualac u partijskim redovima“, kaže Bondžić.

Kao član Komunističke partije pre rata, ali i šifrant Narodnooslobodilačke vojske tokom rata, Savić je uživao veliko Titovo poverenje.

U predratnom periodu je, kao francuski stipendista, bio jedan od saradnika čuvene naučnice Irene Kiri.

Naučni novinar Slobodan Bubnjević navodi da je samo sticaj okolnosti hteo da mladi fiziko-hemičar Savić provede dve godine u Institutu za radijum u Parizu.

„Tamo je učestvovao u istraživanjima atomskog jezgra za koja će se ispostaviti da su prethodila otkriću nuklearne fisije, procesa neophodnog za dobijanje nuklearne bombe“, kaže Bubnjević.

Nuklearna fisija i nuklearna fuzija

Postoje dva glavna tipa nuklearnog oružja:

• Fisijska bomba, poznata i kao atomska bomba, zasnovana na bazi cepanja nuklearnog jezgra
• Fuzijska bomba, poznata i kao hidrogenska bomba, zasnovana na bazi spajanja nuklearnog jezgra

Nuklearna fisija je reakcija koja nastaje kada se jezgra atoma nekog hemijskog elementa cepa na dva fisiona produkta sličnih masa, uz emisiju velike količine energije.

Atomska bomba bačena na Hirošimu 1945. godine dobijena je fisijom uranijuma.

Bomba bačena na Nagasaki tri dana kasnije dobijena je fuzijom plutonijuma i snaga te eksplozije bila je veća 1,5 puta.

Fuzija je nuklearni proces u kome se dva laka jezgra kombinuju da bi se stvorilo jedno, teže jezgro.

Procenjuje se da je u napadima na Hirošimu i Nagasaki poginulo više od 130 hiljada ljudi, a dvostruko više umrlo je kasnije od posledica bombardovanja: radijacije, gladi, opekotina…

Bubnjević kaže da je Savić jugoslovensko rukovodstvo upoznao sa značajem fizike i „čudesnom moći atomskog jezgra“ za vreme rata i pre nego što je svet znao više o tome.

„To se događa u brdima Bosne, gde lideri buduće Jugoslavije slušaju o atomima i pre nego što je postalo jasno da su u tajnom projektu ‘Menhetn’ Amerikanci uspeli da naprave prvu bombu“, kaže on.

Po završetku rata, Savić u SSSR-u radi sa vodećim sovjetskim istraživačem Pjotrom Kapricom, gde ga Tito posećuje pre sukoba sa Staljinom.

U memoarima Pavla Savića ostalo je zapisano da mu je Broz tada rekao: „Dođi ti Pajo u zemlju da pravimo naš Institut“.

Već sledeće godine 1948. odlukom Predsedništva SFRJ, na odabranom mestu počela je izgradnja Fizičkog instituta, danas poznatog kao Institut za nuklearne nauke Vinča.

Rukovođenje je povereno Saviću, a ubrzo su slični instituti osnovani u Ljubljani i Zagrebu.

Mnogi od naučnika koji su pokretali nuklearna istraživanja bili su, poput Savića, vojnici u ratu.

„Laboratoriju su doživljavali kao nastavak borbe za zemlju koju su stvorili“, kaže novinar Bubnjević.

On objašnjava da socijalističke vlasti posle razlaza sa SSSR „ne štede sredstva za razvoj nauke, posebno nuklearne fizike“.

„Oprema se kupuje sa računa vlade, razvijaju se i školuju kadrovi, pa se fizici uče čak i tek opismenjeni radnici u fabrikama. Događa se neverovatan preporod“, navodi Bubnjević.

U ovom zamahu su, pedesetih godina, transformišu se i srednje škole i nastaju prve specijalne matematičke gimnazije u Jugoslaviji.

Da se uspesi jugoslovenskih naučnika, uporedo sa industrijalizacijom zemlje narednih decenija mogu smatrati čudom, saglasan je i istoričar Bondžić.

„Mirnodopskim istraživanjem, jugoslovenska nauka napravila je veliki poduhvat u primeni – od industrije do medicine“, navodi on.

U Beogradu, Novom Sadu, Ljubljani i Zagrebu radilo se na razvijanju novih kadrova i dovođenju domaćih naučnika iz inostranstva.

Laseri se izučavaju odmah po otkrivanju, tumor markeri i lečenje tumora radijumom je 1960-tih godina primenjivano i u Jugoslaviji.

Ipak, kako objašnjava Bubnjević, JNA je bila „najveći klijent fizičara“.

„Pored razvoja borbenih aviona, kruna primene fizike je tenk M84 koji će okupiti fizičare iz svih jugoslovenskih republika zajedno sa industrijom“, objašnjava on.

Političko rukovodstvo je ipak više bilo zainteresovano za takve, opipljive rezultate naučnih istraživanja, pogodne za vojnu upotrebu.

Međutim, želja za nuklearnom bombom nije utoljena.

Skrivene ambicije, uranska groznica i projekat „Kozara“

Jugoslavija je bila suviše siromašna i tehnološki nerazvijena da bi napravila atomsku bombu, tvrdi profesor Bondžić.

„Uprkos ekonomskom usponu pedesetih godina, konstanta tokom postojanja Jugoslavije je da je to siromašna zemlja, da nema finansijskih mogućnosti za razvoj privrede i ekonomije, a kamoli jedne zemlje koja će postati nuklearna sila“, kaže on.

Već samu izgradnju Vinče pratili su problemi i zastoji.

Prema dnevniku o radu Instituta, inspekcija gradilišta utvrdila je da radovi kasne, da je organizacija loša, da nema kvalifikovane radne snage, da su instalacije loše urađene, da ima problema sa nabavkom materijala.

Jugoslavija se deklarativno zalagala isključivo za mirnodopsku upotrebu nuklearne energije i razoružanje.

Ipak, Bondžić je analizom dostupne arhivske građe utvrdio tri istorijska momenta kada je želja za bombom „isplivala na videlo“.

„To su period posle sukoba sa SSSR krajem 1940-tih, potom krajem 1950-tih i početkom 1960-tih.

„Treći momenat je 1974. godine kada Indija uspeva da izvrši nuklearnu probu“, navodi Bondžić.

Sve bivše Jugoslavije

Ljubav Beograđanke i Sarajlije kao Titovo nasleđe

Nauka i tajne službe

Najbolju sliku povezanosti državnih organa, tajne policije, sa organizovanjem nuklearnih istraživanja daje osnivanje Uprave za koordinaciju rada naučnih instituta.

„Služba je bukvalno upravljala tim projektom i zadatak uprave je bio veoma širok – razni eksperimenti ne samo vezani za nuklearnu oblast već i za razne druge tajne i korisne i vojno upotrebljive naučne oblasti“, kaže Bondžić.

Izgradnja Vinče krajem četrdesetih bila je obavijena tajnom, a o njenom osnivanju list Politika je javnost obavestila kratkom crticom.

Stevan Dedijer, naučnik koji je nuklearnu fiziku diplomirao na Univerzitetu Prinston u SAD, doveden je kao podrška Saviću, ali se verovalo da ga je Tito uposlio kako bi „nadgledao“ njegov rad.

Dedijer je kasnije tvrdio da su, pored loših tehnoloških uslova, prepreke Jugoslaviji na putu ka atomskoj bombi bile i pogrešne Savićeve naučne pretpostavke.

„U Jugoslaviji se o toj tehnologiji nije znalo. Međutim, ono što se znalo je da su za bilo kakve nuklearne procese, mirnodopske ili vojne, potrebne nuklearne sirovine – uran“, kaže Bondžić.

Vremenom, glavni zadatak Uprave postaje potraga za uranom širom Jugoslavije.

„Pedesetih godina ulazimo u period „uranske groznice“, to je svetski proces, samo što se u slobodnim zemljama, kapitalističkim, to radilo potpuno javno. U novinama koje su se bavile nuklearnim sirovinama mogli ste da vidite oglase o tome šta treba uraditi i kome se obratiti ako ih pronađete“, kaže Bondžić.

Ostaće zabeleženo da je proces potrage za uranom pratila tajnovitost i partijska stega, jer se verovalo da će potraga tako biti efikasnija.

Međutim, bilo je suprotno.

Nakon neuspelih pokušaja potrage za dovoljno bogatom sirovinom, Dedijer i Savić kritikuju tajnost tog procesa i prvi put u elaboratu pominju želje jugoslovenskog rukovodstva o dobijanju nuklearnog oružja.

„Tražili su da se ta stega popusti kako bi se istraživanje razvilo. S tim što oni iz tog dokumenta 1953. godine kažu da je razvijanje nuklearnog oružja zabluda u trenutnim uslovima i to je prvi put da se u arhivskom dokumentu kaže da je postojala želja da se do oružja dođe“, navodi Bondžić.

Od sredine pedesetih dolazi do organizovanosti i sistematičnosti nuklearnih istraživanja, kada se osniva Savezna komisija za nuklearnu energiju.

Na čelu Komisije bio je Aleksandar Ranković, Titova desna ruka.

U tom periodu je porastao broj stručnjaka i povećala se međunarodna saradnja. Takođe, potraga za uranom postala je intenzivnija, pojavile prve ideje o nuklearnim elektranama, a posle Staljinove smrti uz pomoć SSSR-a izgrađeni su prvi nuklearni reaktori u Vinči, objašnjava Bondžić.

Početkom šezdesetih, kod Stare planine u blizini Kalne, Ranković otvara rudnik urana u koji su tada polagane velike nade. Međutim, velika savezna investicija pokazala se kao promašaj jer sirovine nije bilo dovoljno. Rudnik je stoga ugašen već 1965. godine.

Bubnjević ipak veruje da je jugoslovenska nauka tada bila sposobna da napravi atomsku bombu.

„Jugoslavija je imala rudnik uranijuma, sovjetsko gorivo, reaktor i hemijska postrojenja za ekstrakciju radioaktivnih izotopa. Snažna industrija i vojska bile su poluge za implementaciju nuklearnog programa“, navodi on.

Ipak, kaže, Jugoslavija nije velika zemlja, a za bombu treba vremena.

Projekat „Menhetn“:

• Na projektu „Menhetn“ radili su naučnici SAD, Ujedinjenog kraljevstva i Kanade, a istraživanje su finansirale vlade tih država.
• Vođe projekta bili su general Lesli Grouvs i američki fizičar Robert Openhajmer, a među učesnicima je bio i Albert Ajnštajn.
• Projekat je bio strogo čuvana tajna: bilo je angažovano oko 130.000 ljudi i koštao je oko dve milijarde američkih dolara.
• Započet je još 1939. godine na inicijativu tadašnjih vodećih naučnika koji su navodno sumnjali da nacisti već razvijaju nuklearno oružje.
• Projekat se pokazao uspešnim na čuvenom Triniti testu, 16. jula 1945. godine, detonacijom kod grada Alamogordo u Novom Meksiku.

Bondžić kaže da je nivo teorijskog znanja tih godina porastao u Jugoslaviji, te da je bilo moguće da su naučnici mogli da znaju šta je sve potrebno za dobijanje nuklearnog eksploziva.

„Međutim, u samim elaboratima u kojima pokazuju to znanje oni priznaju da nema kapaciteta da se to i ostvari, počev od broja tehničara koji bi to opsluživali. Oni staju kod teorijskog nivoa – dalje, šta će tu bombu nositi, kako će se konstruisati, to je za njih potpuna nepoznanica“, navodi Bondžić.

Pomoć nesvrstanih

Kako objašnjava, naučnici su bili svesni da bi političari mogli da odustanu od nečega što neće imati opipljivu, jasnu i brzu korist. Istraživanja su bila preskupa i trajala dugo, pa se od njih odustalo krajem šezdesetih.

Međutim, nekoliko godina kasnije, kada je Indija izvela nuklearno testiranje 1974. godine, interesovanje se obnavlja kroz projekat „Kozara“, koji je za Bondžića bio iznenađenje.

„Titova želja, a samim tim i želja političkog rukovodstva, bila je naučni elaborat koji se za razvoj nuklearnog naoružanja oslanja na pomoć nesvrstanih zemalja, pre svega Indije“, kaže Bondžić.

U okviru delovanja Pokreta nesvrstanih, razmena naučnih dostignuća za mirnodopske svrhe između zemalja članica bila je uobičajena praksa.

Jugoslavija živi i igra košarku – ali samo u Dubaiju

Četiri jezika, a jedna književnost

Ideja je bila da se organizuje poseta Indiji, upozna sa njihovih dostignućima u oblasti nuklearne energetike u nadi da će se u državi prijateljski nastrojene Indire Gandi dobiti i informacije o tome kako napraviti naoružanje.

„Prijem delegacije protekao je u redu – saradnja dve nesvrstane prijateljske zemlje, dobili su na uvid sve što se tiče mirnodopskog korišćenja nuklearne energije i videli koliko je daleko Indija otišla“, navodi Bondžić.

Međutim, saradnja u segmentu nuklearnog oružja nije ni pomenuta.

„Ako su stvarno očekivali tu pomoć, tu se se ključno prevarili. Naučnici, diplomate i političari udarili su u jedan zid. Tada u se ohladile ambicije, a potom je i tok tih polemika o nuklearnom naoružanju promenjen“, kaže on.

Bubnjević smatra da je jedini razlog zašto Jugoslavija nije napravila bombu odustajanje državni vrh odustao od projekta razvoja nuklearnog oružja.

„Jugoslavija je pristupila programu razoružanja, vodila je antiblokovsku politiku i iskreno ugasila vojni nuklearni program“, navodi on.

Arhive i teorije zavere

Poslednjih godina, domaći i strani mediji citirali su navodna dokumenta američke obaveštajne službe CIA u kojima se tvrdi da je Jugoslavija imala planove o razvijanju nuklearnog oružja.

Bondžić kaže da je imao uvid u neka od tih dokumenata koja je u Americi dobio crnogorski naučnik Filip Kovačević.

Objašnjava da se podaci uglavnom odnose na informacije koje su poznate iz štampe – koliko reaktora ima u Vinči i koje su snage – ali se i daju neke procene.

„Kaže se da Jugoslavija može da napravi bombu ako ima projekat, reaktore, i ako rad na tim projektima omogući obogaćivanje nuklearnih sirovina“, kaže Bondžić.

Međutim, kaže on, to samo potvrđuje ono o čemu piše.

„Činjenica je da su obaveštajci koristili to ‘ako’ da se ograde, ali ni to ‘ako’ nije bilo realno ni pedesetih, ni sedamdesetih“, dodaje Bondžić.

Inicijativa za sprečavanje nuklearne pretnje (NTI) takođe pominje Titove planove o razvijanju nuklearnog arsenala i više puta obnavljani nuklearni program. Navodi se i da su poslednji ostaci sirovina iz jugoslovenskog nuklearnog programa uz finansijsku pomoć Amerike i NTI 2010. godine prebačeni u Rusiju.

O „velikom čišćenju“ Vinče od ostataka nuklearnih istraživanja pisala je i američke neprofitna organizacija Bulletin of the Atomic Scientists, koju su , suočeni sa posledicama sopstvenog rada, osnovali naučnici iz projekta „Menhetn“ sa željom da upozore na opasnosti koje nosi nuklearno oružje.

Iako ne pominju detaljno projekat razvijanja nuklearnog naoružanja, ukazuju koliko je otpada i ostataka ostalo iz istraživanja od kojih se nesumnjivo odustalo.

Bondžić ističe da veliki deo arhivske građe i dalje nije dostupan istraživačima, posebno kada je u pitanju arhiva savezne Uprave za državnu bezbednost (UDBE).

On veruje da se u toj arhivi kriju odgovori na mnoga pitanja o nuklearnom vojnom programu Jugoslavije.

Ipak, sumnjičav je prema medijskim tvrdnjama da se posle Titove smrti, osamdesetih godina, radilo na dobijanju atomske bombe.

„Arhivskih dokumentarnih potvrda za to nemamo, ali imamo sliku zemlje osamdesetih – velika kriza politička i ekonomska“, kaže Bondžić.

Uz sve to, odnosi među republikama postaju sve napetiji.

Ipak, Bondžić ostavlja mogućnost da ga neki arhivski izvori u budućnosti demantuju.

Do tada, kaže, Jugoslavija je bombu mogla da napravi samo u teoriji.

„Tvrdim da jugoslovenski nuklearni vojni program kao zaokružena celina sa jasno utvrđenim ciljevima i koracima nije ni postojao“, tvrdi Bondžić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk