30 godina od zatvaranja kultnog niškog kafića „Joy“

Kafić Joy u Dušanovoj ulici u Nišu bio je labudova pesma zlatnih osamdesetih, priča bivši vlasnik Jovan Mandić, i omiljeno mesto mladih Nišlija, ali i jugoslovenskih muzičara koji su dolazili u grad. Zatvoren je uz svirku grupe Leb i sol u Dušanovoj, pre 30 godina, i tako otišao u legendu.

Počeo je u proleće 1982, kao jedan od prvih kafića u Nišu. U crveno-crnom ambijentu, otvorili su ga kao ortaci i prijatelji Jovan Mandić i Ljuba Bojović. Mandić priča da je Joy dobio ime po diskoteci u Palma de Majorci, koju je video na letovanju, pa je hteo “da svet dovede u Niš”.

A otpočetka, kaže Mandić, kafić se odlikovao inovacijama – prva neonska reklama u gradu, dozeri i kafemat iz Italije, prvi espreso, tostevi, ozvučenje od 200 vati, muzika sa cd plejera, puno rokenrola i gradskog “šmeka”. Niš se tada iz Hipi doline preselio u Joy.

Nazvali su nas ubicama niškog korzoa – kaže Mandić.

Kako je lokal primao samo 150 gostiju, Mandić svedoči da su Nišlije izlazile petkom i subotom i ispred Joy-a, blokirajući Dušanovu. Ipak, nije samo mladim Nišlijama Joy bio omiljeno mesto za izlazak, već i svim jugoslovenskim rok – muzičarima osamdesetih koji su dolazili u Niš.

Joy je bio zbirno mesto za sve muzičare koji su svirali u Nišu. Dolazili su Idoli, Prljavo kazalište, Parni valjak, Aerodrom, Psihomodo pop, Balašević…Znalo se, pre ili posle svirke – Joy. Kako je radno vreme bilo do 22 ili 23 sata, posle toga su se iza zavesa održavale “zabranjene” žurke, uz slavne muzičare i one koji su se zadesili na fajrontu – priča Mandić.

Ugostiteljska legenda Niša Jovan Mandić (otac Milan držao Amerikanca, majka čuvena gazdarica „Keva“ iz Amerikanca o kojoj je pisao i Kapor, a Jovan je držao devedesetih “Amerikanac 2” u Jeronimovoj) navodi zanimljivost da u Joy-u nije bilo piva jer je tada to bilo “piće alkoholičara”, pa se najviše pila štok-kola i rum-kola.

Ipak, nešto je ostalo isto – Mandić svedoči o milion kazni koje je plaćao raznim inspekcijama zbog birokratskih zavrzlama, a jednom su pokušali uredbom da zabrane strana imena lokala, kao što je Joy.

Šta je Joy bio Nišu?

Ovaj kafić vremenom je postao urbana legenda grada, amblem niških osamdesetih, svedok vremena koje je nestalo. Proslavljeni niški pisac i pesnik Zvonko Karanović pisao je da je Joy bio planeta za sebe – mesto aure dobrog raspoloženja i dobrih vibracija, kao i da je bio lokal koji je spojio elitizam i populizam.

Joy nas je u tim ranim osamdesetim bar za jednu deceniju povukao napred, bliže neonu i svetlima, bliže civilizaciji koja se zahuktavala u električnu eru. Možda posetioci Joy-a, a bila je to u početku relativno stalna postavka, nisu ni bili svesni te jake kosmopolitske veze prostora i njih samih sa svetom. U to romantično vreme, kada su se ljudi družili na osnovu zajedničkih interesovanja i sličnih pogleda, sve se činilo lakim i mogućim – pisao je Karanović.

Život u ritmu muzike za ples, vreme Filma i Idola, navodi Karanović, i te kako se reflektovalo kroz Joy.

To bezbedno vreme, sa mnogo manje kriminala, a sa mnogo više para, vreme havajskih košulja, šarene garderobe, devojaka na tomos motorićima, prvih šanera, redovnih odlazaka za Trst, činili su jednu specifičnu atmosferu Joy-a kao mesta koje je jednostavno bilo IN – objašnjava Karanović.

Zato Joy i dalje egzistira kao lozinka u usmenoj gradskoj priči, kako piše Karanović, kao simbol jednog vremena, mnogo bezbrižnijeg i romantičnijeg, kao lozinka onih koji su imali sreću da ugrabe neko parče “zlathih osamdesetih”.

Zatvaranje, svakom po “parče uspomene” i budući film o „Joy“-u

Poslednji dani Joy-a bili su 30 i 31. decembar 1988. godine. Nekadašnji vlasnik Mandić svedoči o reci ljudi u Dušanovoj, od Dušanovog bazara do zgrade „Kalinka“, i o svirci grupe Leb i sol i Kerbera 30. decembra koja je upriličila kraj jedne ere.

Mandić kaže da piće nije ni naplaćivao na kraju, a seća ga se po špaliru ljudi kroz koji je prošao i da je, kroz poneku suzu, odsvirao kraj Joy-u, uz poruku gostima da “svako zadrži svoju priču i duh slobode”.

Bilo je 300-400 ljudi unutra, uplašio sam se da se ne sruši, da se ne desi neka nesreća – seća se Mandić.

A o vezanosti gostiju za Joy govori i to da su ga oni bukvalno razmontirali.

Poslednjeg dana (31.decembar) radili smo do 5 popodne. Pošto se znalo da je kraj, kao suvenir, svako je po neku uspomenu poneo. Stolove, ogledala, sve…Gosti su ga rastavili – seća se Mandić.

Zvonko Karanović je o Joy-u rekao da je sve ostalo usmeno predanje jer “pisci nisu bili na paravom mestu u pravo vreme”. Da legenda o Joy-u ostane zapisana i to „pokretnim slikama“, pokušaće da uradi niški režiser Vlada Ristić koji hoće da snimi dokumentarac o Joy-u, ali zasad nema dovoljno novca za to.

Nadam se da će ove godine to krenuti s mrtve tačke. To bi bio dokumentarni film, o osamdesetim kao najpotentnijim godinama… Priča o gradu, o atmosferi Niša iz osamdesetih koja se prelama u jednoj tački, a to je Dušanova ulica, odnosno kafić Joy – kaže Ristić.

Do tada ostaju sećanja, slike i priče, a Mandić objašnjava da je kafić zatvorio poslednjeg dana 1988. jer je “mirisalo da dolazi vreme koje će devedesetih doći”.

Lepršave osamdesete zamenile su olovne devedesete, a tvorac Joy-a Jovan Mandić koji, prebirajući po uspešnom životu, skromno kaže “šta možeš za jedan život, ne možeš mnogo”, ostavio je romantični i nostalgični amanet za one koji su voleli, vole ili će voleti Niš.