80 godina „Narodnih novina“ – osnovane 1944. kao „Glas slobodnog Niša“

„SLOBODA! Nešto o čemu smo sanjali…“ prva su slova ispisana u prvom broju Glasa slobodnog Niša koji je 18. oktobra 1944. godine, samo četiri dana posle oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu, izašao iz štampe. Drugi broj imao je i drugo ime, a Narodni list je 1. maja 1949. godine poneo naziv Narodne novine koje danas proslavljaju 80. rođendan. „Ponekad se uplaši zbog odgovornosti koju bi trebalo da imaju svi koji su prihvatili da brinu o tom nasleđu“, kaže Miša Milojević koji je u novinama od 2007. godine, a o prošlim danima pričao je i Zoran Zoza Marjanović, važan deo nekadašnje redakcije i sin prvog odgovornog urednika Stevana Marjanovića.

Hroničar Niša, jedini dnevni list koji izlazi južno od Beograda, proslavlja danas veliki jubilej. Svedok velikih i važnih događaja ovog grada, nekada lepih i slavnih, katkad i mračnih i za zaborav, zabeležio je osnivanje Univerziteta, fakulteta, Filmskih susreta, Horskih svečanosti, dolazak nobelovca Iva Andrića, Tita, glumaca Ričarda Bartona i Liz Tejlor u Niš, Radnički u Evropi i u teškim danima, otvaranje Aerodroma, njegovo razvijanje i pad, opraštanje od tramvaja, aleksinačku tragediju, višestranačke izbore, poplave, nesreće, izgradnju i rušenje, izveštavala se Olimpijskih igara u Riju 2016, sa važnih utakmica niških klubova, ali i sa niških ulica, iz naselja i okolnih sela.

---

Država se obnavljala, novine zaživele

Pripreme za izlazak prvog broja Glasa slobodnog Niša, koji je izašao na dve strane, počele su pre oslobođenja grada, a ideja je tinjala od aprila 1944. godine. Prvi su o tome razgovarali Branko Popović, tada sekretar Okružnog komiteta KPJ i Stojiljko Sjiljković, urednik prvog broja lista. Neposredno pre polaska za Niš, Stojiljko Stojiljković dobio je zadatak da sam organizuje izdavanje lista u ovom gradu, piše Dragan Vujičić u svojoj knjizi Istorija pisana u žurbi o prvih 50 godina Narodnih novina.

Tih prvih dana po oslobođenju, u okolini Niša još su trajale borbe, grad je bio porušen prilikom povlačenja neprijatelja, opljačkan. Štamparija “Sv. car Konstantin”, u kojoj je štampan list, zatečena je u potpunom rasulu, neupotrebljiva. Trebalo je krenuti ispočetka – piše u knjizi.

Drugi broj novina imao je i novo ime – Narodni list je izašao 21. oktobra 1944. godine na dve strane, a izdao ga je Okružni odbor Narodnooslobodilačkog fronta. Cena je bila 2 dinara.

Zahvaljujući Bobanu Jankoviću, istoričaru i arhivskom savetniku Istorijskog arhiva Niš, Južne vesti objavljuju digitalizovane prve strane prvih 8 brojeva Narodnog lista.

Na stranama tih brojeva bili su izveštaji sa frontova, tok oslobođenja gradova i države, a novembra 1944. godine list je obavestio čitaoce da će „redovno donositi kratke lične vesti, oglase i beleške, kao i čitulje i vesti, o pomenima, u prvom redu borcima NOV“.

Urednik prvih brojeva bio je Slobodan Ivanović, a potom i Branislav Ćirlić, Svetozar Ljubenović, Radisav Golubović, pa 22. septembra 1945. godine Stevan Marjanović postaje prvi urednik potpisnik lista. Njegov sin Zoran Zoza Marjanović bio je deo Narodnih novina od novembra 1968. do 1980. godine.

Isprva su novine imale anonimnu redakciju i mnoge osobine propagandnog biltena nove vlasti. Tek nakon godinu dana dobile su prvog odgovornog urednika, čije je ime potpisivano, a od tog perioda je na njihovim stranicama primetno sve više uređivačkog profesionalizma – kaže Zoran Zoza Marjanović.

Prvo sedište redakcije bilo je na uglu ulica Milojka Lešjanina i Balkanske, a 1945. godine pisale su o ponoćnom slavlju na Trgu oslobođenja povodom pada Berlina.

Niš to proslavlja topovskom paljbom, raketama, sirenama. Na Trgu je plamtela ogromna vatra na kojoj je spaljen jedan drveni kukasti krst uz oduševljeno odoboravanje. Te noći se u Nišu nije spavalo – piše u knjizi „Istorija pisana u žurbi“.

Juna 1948. godine Nišava je poplavila četiri petine grada, a opisivanje stradanja i teškog vremena građani su čitali na stranama Narodnog lista. Te godine je bila nestašica štamparskog materijala i papira za štampu, pa su novinari radili i bez plate, ali odustajanja od novina nije bilo.

Zrela faza lista počinje 1. maja 1949. godine, od kada on izlazi pod nazivom „Narodne novine“. To razdoblje kulminira prvog dana 1971. godine, kada su „Narodne novine“ postale dnevni list. To vreme bilo je nezaboravno po ogromnom entuzijazmu svih radnika „Narodnih novina“, ali i jasno izraženoj želji rukovodstva grada, da Niš dobije novine koje izlaze svakog dana – priča Zoza Marjanović.

(/slika1) Početkom pedsetih tiraž je bio 14.000 primeraka, a 1951. godine došlo je do selidbe i novine su bile u Ulici Nade Tomić 7 (gde je danas JKP Mediana), a posle i u Svetozara Markovića 21 i Balkansku 2. Tih godina stranice novina su beležile dolazak Tita u Niš, početak Horskih svečanosti, kupovinu televizora, objavile prve ankete, uvele humorističku rubriku, a Branko Miljković je objavio svoju prvu pesmu Pobeda upravo u Narodnim novinama.

Pisale su novine i o smrti „Princa pesnika“, pomračenju Sunca, Radničkom u Prvoj ligi, otvaranju Pozorišta lutaka, tragediji u Zavoju, zemljotresu u Skoplju, Likovnoj koloniji u Sićevu, osnivanju Univerziteta, početku Filmskih susreta, studentskih demonstracijama i dolasku Tita i Iva Andrića u Niš 1968. godine.

---

Dnevni list – nova etapa

Na sednici Opštinske konferencije Socijalističkog saveza, osnivača Narodnih novina, 1970. godine rečeno je da prerastanje novina u dnevni list „preka potreba društvene zajednice“. Od 1. januara 1971. godine Narodne novine su dnevni list, a prvi broj je štampan u tiražu od 10.000 primeraka.

Ovladavanje dnevnim izdavanjem novina podstaklo je i neke ranije ambicije. Od 1980. godine subotnji broj lista koncipiran je kao nedeljnik. Namera je bila da se stvori ozbiljno analitičko glasilo, koje bi okupilo sve istaknutije novinare Niša, bez obzira na to za koju su redakciju profesionalno vezani. Ambicija više bila je izražena pokretanjem rubrike „Sedam dana na Balkanu“, na dve novinske strane u subotnjem izdanju. Bio je to odgovor na osnivanje Balkanološkog instituta u Nišu, koje je učinilo realnijom ideju da se „Narodne novine“ pozicioniraju kao jedno od relevantnih glasila na Balkanu. Na ovakve tokove neminovno su uticale ogromne promene do kojih je došlo u Evropi i našoj zemlji devedesetih godina prošlog veka. „Narodne novine“, čiji je osnivač bio Gradski odbor Socijalističkog saveza Niš, postale su u tranziciji glasilo privatnog vlasnika. Time je počela nova epoha u njihovom postojanju, koje traje 80 godina – priča Zoza Marjanović.

Pisale su Narodne novine o dolasku Ričarda Bartona i Liz Tejlor u Niš, merama Niša samozaštite zbog epidemije velikih boginja, ali i o tome kako „Nišlije umiru nepropisno jer ne postoji komisija koja bi utvrđivala smrt“, o prvom vozu za decu u parku Čair, o prvom presađivanju bubrega u Nišu koje se desilo 1979. godine.

---

Ratne godine, pa privatizacija

Niš je 1986. godine proglašen najgostoljubivijim gradom, a 37.000 Nišlija je tuženo zbog neplaćenih komuanlnih računa, pisale su Narodne novine.

Na dan proslave 45. godišnjice, 18. oktobra 1989. godine, sedište Narodnih novina je postao Dom štampe, na adresi Generala Bože Jankovića 9, gde je bilo do 2013. godine kada se redakcija preselila u prostorije Belamija. U međuvremenu, sredinom 2006. godine je privatizovan, od kada je postao deo grupacije medija u vlasništvu braće Vitka i Tomislava Radomirović.

Miša Milojević, novinar Narodnih novina od 2007. godine, kaže da je prva rečenica svakog teksta kojim oni koji rade u novinama pokušavaju da predstave svoj list počinje sa: „Osnovane su samo četiri dana posle oslobođenja Niša u Drugom svetskom ratu, 18. oktobra 1944. godine…“.

I sam se ponekad uplašim zbog odgovornosti koju bi trebalo da imamo svi koji smo i sami prihvatili da brinemo o tom nasleđu. Posebno zbog toga što se list tada zvao Sloboda. Iako sam u Narodne novine došao posle njihove privatizacije, uhvatio sam priliku da radim sa desetinama fenomenalnih posvećenih ljudi kojima je „pravljenje“ novina bilo praktično opsesija, bez obzira na to da li su radili kao urednici i novinari ili na likovnom uobličavanju lista. Sve daleko od „korporativne“ kulture koju donose globalizacija i digitalno doba od kog, naravno niti smemo niti možemo da pobegnemo. Činilo mi se tada da možda čak i mistifikuju ovo što svi zajedno radimo – kaže Milojević.

Narodne i ljudi u njima su ga prihvatili i usavršavali, dodaje Milojević.

Od nekog čiji se posao završavao slanjem teksta preko elektronske pošte, do svega što ide posle toga, uređivanja i obavljanja drugih poslova u redakciji. Sa svoje strane, ja sam se trudio da naučeno primenjujem, a ukazano poverenje ne izneverim, iz poštovanja prema sada već generacijama novinara, fotoreportera, ilustratora, dizajnera, koji su izgradili kultni status Narodnih novina – priča Miša Milojević.

Sa kim god pričali, a da je „prošao“ kroz Narodne novine, mora da pomene Timošenka Milosavljevića, dugogodišnjeg urednika. Priču o Timi ima i Miša Milojević.

Jedna od zanimljivijih stvari koja mi se dogodila bila je prilika da prilično često razgovaram sa dugogdišnjim novinarom, satiričarem i književnikom Timošenkom Milosavljevićem. Tima, kako smo ga zvali. Pozvao me je, nedugo po mom „prelasku“ u Narodne novine, na razgovor u njegovu kancelariju. Tapacirana vrata, tipična za velike firme i institucije, imale su i Narodne novine tada, ali su u „Timino vreme“ bila uvek široko otvorena. Tima je, inače i pored kompletnog nameštaja primerenog kancelariji jednog od vodećih urednika, svoje tekstove kucao stojeći. Tako je, kako mi je objasnio, izbegavao da bude preopširan. Naš prvi razgovor bio je kratak, a jedan od zahteva meni bio je da mu ne persiram, jer to prema njegovom mišljenju stvaralo distancu koja u redakciji nikako ne može da bude dobra – kaže Milojević.

„Poštovanje prema starijem kolegi i uredniku novinar pokazuje poštenim odnosom, prema poslu i prema njemu i drugim kolegama“, ističe Milojević.