Bekstvo iz logora 1942 (drugi deo): Na kapiju, pa na žice

Pored brojnih pisanja i sećanja preživelih logoraša o samom činu proboja, i danas se ne može sa sigurnošću rekonstruisati ceo događaj. Istraživanja niškog istoričara Aleksandra Dinčića u mnogome pojašnjavaju kako je došlo do prvog organizovanog bekstva iz nacističkog logora u Evropi.

Branko Bjegović je kao starešina sobe 12, prilikom šetnje dočuo da su iskopane jame za mnogo više od 80 ljudi. Logoraši tada nisu mogli da znaju da su Nemci planirali da na Bubnju streljaju osuđenike iz Kaznenog zavoda i Jevreje. Sve je upućivalo da se sprema veliko streljanje logoraša iz sobe broj 12. Bjegović je to preneo ostalim zatvorenicima i otuda su se mnogi saglasili sa probojem, da bi se spasili i pored toga što nisu prethodno bili prozvani.

Prilikom samog proboja logora Bjegović je imao najvećeg udela kao jedan od vođa. Nemački stražar je pritom poginuo. Stradao je kod poljskog WC-a i to je bio Nemac zadužen za praćenje logoraša od sobe do dvorišta. Nije poznato kako je savladan, postoji više verzija.

U izveštaju iz marta, piše da je u noćnu šetnju izašla samo jedna manja grupa (10-15) iz sobe 12, koja je likvidirala stražara kod WC-a, a onda otvorila vrata i ostalim logorašima koji su počeli da beže.

Još jedan od organizatora proboja je bio četnički vojvoda Vule Vukašinović koji je u logor doveden sa sinom Radomirom. Dok je Vule poginuo u proboju, sin je poginuo kasnije od Nemaca kod Kraljeva kao oficir-komandant u redovima četnika Draže Mihailovića. Međutim, porodica je za vreme komunističke vlasti morala da lažira da su ga njegovi saborci ubili. Kada je poginuo sa svojim pratiocem Dušanom Kosmajcem, zaplenjen je i dnevnik koji je vodio. U njemu je o proboju samo napisao toliko da je uz velike muke uspeo da pobegne a da mu je otac poginuo. Uz to, zaplenjeni su spiskovi ljudstva koji su pomagali pokret pa su Nemci izvršili velika hapšenja i streljanja četničkih saradnika u Kraljevu na aerodromu.

Nakon što su oteli pušku ubijenom nemačkom stražaru, logoraši su najpre pokušali da pobegnu na kapiju, pa odstupili i krenuli na žice. Oko logoraša, koji su grabili prema kapiji, počeli su da se zarivaju meci iz puškomitraljeza.

U nedostatku zvaničnih izveštaja, ne može se sa sigurnošću reći da li su vatru otvorili stražari sa istočne i zapadne kule osmatračnice Niškog logora, ili, pak, bugarski iz susedne Konjičke kasarne. Tačnije, jesu li nemački stražari uopšte tada bili na kulama-osmatračnicama, koji je u to vreme bilo četiri.

U svakom slučaju, tako jaka vatra je pokolebala logoraše. Mislili su da su se Nemci konsolidovali, da je proboj na kapiji nemoguć i vratili se. Tek tada je pala čuvena i istorijska komanda, koja se i dan-danas uvek pominje kada se radi o ovom događju: „Na žice!“

Neki logoraši kažu da je to lično izgovorio Bjegović, a drugi da je izašlo spontano iz mase. Jedan iz mase u toj opštoj pometnji odlazi u logorsku zgradu i traži od sobe br. 11 da i ona izvrši bekstvo. Zatvorenici odbijaju.

Nepostojanje nemačkih vojnika u prizemlju ujedno nam daje i odgovor kako su učesnici bekstva najviše stradali prilikom samog proboja. U to vreme nemački vojnici su spavali u samoj logorskoj zgradi-na prvom spratu, jer pomoćni objekti, koji se mogu danas videti u obliku slova „P“, nisu još uvek bili izgrađeni. Pošto nisu znali kako su pobunjeni logoraši naoružani, popeli su se na tavan prepun Jevreja, porazbijali crepove i otvarali vatru pravo u leđa logoraša, koji su već uveliko bežali i svojom snagom rušili žičanu ogradu na istočnoj strani, prema sadašnjoj Mašinskoj školi.

Od velikog straha, jednoj Jevrejki je prepuklo srce, a jedan Jevrejin je takođe iste noći umro. Nemački vojnici iz zgrade praktično nisu ni mogli da izađu u dvorište kako ih njihovi ili bugarski stražari sa kula u opštem metežu ne bi ranjavali i usmrćivali. Našli su mnogo bolje mesto za otvaranje vatre. Smatra se da je od te vatre sa tavana najviše begunaca poginulo, ranjeno, pa zatim ostalo zakačeno na žici, a onda nemoćno, iz besa doubijano iz revolvera i pušaka. Kod nekih preživelih logoraša je u sećanju i trasak bombi. Bilo je i gubitaka i prilikom bega na kapiji, ali i pogibije logoraša koji su odbili da beže preko žica i vratili se.

Bežalo 150, poginulo 48, umrlo 2

Bilans proboja jesu 42 poginula logoraša u noći proboja. Nemci su doveli još šestoricu, bilo da su zarobljeni, a posle streljani, ili umrli od zadobijenih rana u bekstvu. Tako da je 13. februara iza logorske zgrade, na snegu, ležalo ukupno 48 poginulih iz sobe broj 12. Njihova imena su utvrđena. Jevreji su ih zajedno sa svoja dva sapatnika zajedno sahranili izvan logora prema Gradskom polju.  

Pojedini zatvorenici su uspeli da se u noći proboja sakriju, a potom iskoriste pogodnu priliku, kada su Nemci krenuli da tragaju za beguncima i takođe pobegnu. Kako nisu bili u dvanaestici, nisu ni računati kao „begunci“, u citiranom izveštaju.

Ovo je odgovor otkud više od 147 učesnika proboja. Jedan od njih, Milan Spasojević iz Bovna kod Kruševca, tako je pobegao, a ostala dvojica odmah za njim. Za jednog se pretpostavlja da je Đorđe Ristanić iz sela Ošve kod Maglaja, za drugog da je Nikola Crnčević iz Raške.

To će se više znati kada budu stigli zvanični izveštaji.  I u izveštaju pisanom marta navodi se da je iz logora bežalo 150 zatvorenika. To čini 108 pobeglih logoraša. Međutim, uvek kada govorimo o proboju logora na Crvenom krstu, mislimo na sobu br. 12, i 105 logoraša koji su pobegli 12. februara.

Po proboju je smenjena kompletna nemačka straža, kao i komandant logora Robert Hamer, koji su „zaglavili“ Istočni front. Od tog vremena kontrolu preuzima SS i njihova jedinica „Odred mrtvačkih glava“ i tada počinju nove muke za logoraše.

Prvi deo teksta, „Zatvorenici iskoristili nepažnju straže“, možete pročitati – ovde.