Belopalančanin Boško Petrović – fudbaler, antifašista i heroj Španskog građanskog rata

Poreklom iz Ivanjice, ali sticajem okolnosti rođen u Beloj Palanci – Božidar Boško Petrović istorijska je ličnost za koju je retko ko čuo u tom malom mestu na jugu zemlje. Komunista, antifašista, fudbaler i reprezentativac Jugoslavije, pravnik i ratni pilot koji je poginuo u Španskom građanskom ratu na strani republikanaca, nema nikakvo obeležje u Beloj Palanci, a po njemu danas nose naziv ulice u Beogradu, Novom Sadu i Ivanjici, a svoje obeležje ima i na stadionu Partizana.

O njegovom kratkom životu nema mnogo podataka o domaćoj literaturi, a Milan Rakić, sekretar Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije, koji je istraživao život Boška Petrovića, kaže da više izvora ima u stranoj literaturi i na internetu, na španskom, ruskom pa i kineskom jeziku.

Postoji dosta entuzijasta kada je Španski građanski rat u pitanju, pa tako dosta podataka ima na raznim forumima, a u zavisnost od spelovanja njegovog imena i prezimena i kucanja u pretraživačima, na stranim sajtovima ima dosta podataka – kaže Rakić.

Njegova pilotska karijera je upravo zainteresovala Rakića i kako kaže, ostaće zabeleženo da je rođeni Belopalančanin bio prvi jugoslovenski “vazdušni as”.

Da bi se postao vazdušni as potrebno je 5 vazdušnih pobeda. Boško ima najmanje 7, po nekim izvorima i 8, svakako ima više nego potrebno, što ga smešta u krug nebeskih besmrtnika. Na portalu koji beleži sve vazdušne pobede, tamo stoji 8 vazdušnih pobeda, 5 samostalnih i 3 u sadejstvu sa drugim pilotima. Neosporna činjenica je da je on jedini jugoslovenski vazdušni as – kaže sekretar tog udruženja.

Od fudbalera do heroja Španskog građanskog rata

Boško Petrović rođen je 7. aprila 1911. godine u Beloj Palanci, gde je njegov otac kao policajac službovao, porodica je tu ostala nekoliko godina, da bi se nakon Prvog svetskog rata odselili za Beograd gde je najstariji Petrović postao načelnik policijske stanice na Vračaru.

Pohađao je Treću i Četvrtu mušku Gimnaziji, nakratko prekinuo školovanje, ali je kasnije završio Pravni fakultet i u Pilotskoj školi Prvog vazduhoplovnog puka u Novom Sadu stekao zvanje rezervnog oficira-pilota lovca vojnog vazduhuplovstva.

Dva starija brata, Vladeta i Brana, su takođe bili piloti. Vazduhoplovstvo je zavoleo kada je napustio Gimnaziju i boravio kod brata Vladete koji je službovao u Novom Sadu u vazduhoplovstvu. Nakon fakulteta se vraća u Novi Sad na služenje vojnog roka gde je postao pilot – kaže Rakić.

Fudbalsku karijeru je započeo u BASK-u i BUSK-u, tokom leta je trenirao i igrao za Javor iz Ivanjice, mesta iz koga su njegovi roditelji i u kome je često boravio, a ozbiljnije je sa fudbalom nastavio u novosadskoj Vojvodini.

Sredinom tridesetih godina prošlog veka kao student nastupao je i za FK Jugoslaviju, gde se afirmisao kao desno krilo i zaslužio poziv u reprezentaciju, a zabeležio je i jedan nastup na prijateljskom meču sa Francuskom u Parizu 16. decembra 1934. godine.

Na toj utakmici je igrao sa Milutinom Ivkovićem Milutincem, koji je tih godina bio jedan od viđenijih beogradskih komunista, a ubrzo je i sam Petrović postao član Komunističke partije Jugoslavije i deo uređivačkog tima lista Mladost, glasila komunističke omladine.

Tada mu se i javila želja da se pridruži republikancima u Španiji, koja je bila na ivici građanskog rata.

Čitavo leto te 1936. godine, provodi na trenaži u okviru puka na zemunskom aerodromu, kao i na poligonu u Beloj Crkvi. Često koristi priliku da zameni na trenažnom letu nekog štabskog oficira ili starijeg pilota i tako da je za veoma kratko vreme, tih letnjih meseci, naleteo preko 300 sati, što nisu imali ni neki aktivni piloti – priča Rakić.

Petrović je još jedan meč na tlu Francuske iskoristio za prelazak u Španiju, što je tada Kraljevina Jugoslavija zabranjivala – u zimu 1936. godine BSK je dobio poziv da odigra meč u Francuskoj, a on je brzo iz Jugoslavije prešao u taj klub samo da bi dospeo u tu državu koja se graniči sa Španijom, a koja je bila glavni centar za okupljanje španskih boraca.

Falsifikovanim pasošem odrađenim u Beogradu, kao Fernando Garcia, sa svojim prijateljem Sretenom Dudićem ilegalno prelazi granicu i dospeva u Albasete gde je primljen na obuku za bombardera u avijatičarskoj školi.

Pogibija u Španiji

Na Dan zaljubljenih 1937. godine Petrović i Dudić su imali prvu vazdušnu borbu – Sreten je poginuo, a Boško je prošao sa lakšim povredama noge, pa se tek nakon brzog oporavka u bolnici vratio letovima. Posle oporavka je tražio da pređe u lovce, imao je lovačku pilotsku školu i prešao je u Prvu internacionalnu eskadrilu na čijem čelu je bio sovjetski pilot Ivan Jerjomenko.

Počev od 14. februara pa sve do pogibije rođeni Belopalančanin imao je 30 letova, a leteo je na avionu „Polikarpov I-15“, koji se popularno zvao „čajka“ ili „čato“ kako su ga Španci nazivali.

Oborio je 7 ili po nekim izvorima 8 neprijateljskih aviona, a poginuo je nesrećnim slučajem za vreme borbe u vazduhu.

Kako Rakić objašnjava, a prema i dostupnim izvorima, tog dana je ujutru imao jedan let u kome su oborili jednog nemačkog bombardera, a uveče je sa komandantom Jerjomenkom i nekoliko pilota krenuo u presretanje neprijateljskih bombardera koje su pratili italijanski lovci „fiati“.

Fiat je bio izuzetno okretan avion, bili su svesni da je mašina dobra, brza i okretna, da može iz poniranja da se izvuče i taj su manevar koristili. Zato je i krenuo za tim Italijanskim lovcem misleći da će se neprijateljski pilot tako izvući, ali je on zaista bio pogođen, tresnuo je o zemlju i od udarnog talasa nije uspeo da se izvuče. Ili je od eksplozije izgubio kontrolu ili nije mogao da se izvuče od strmog poniranja – kaže sekretar pilotskog udruženja.

Po nekim izvorima to se dogodilo 12. jula, dok se na nekim mestima kao datum njegove pogibije vodi 18. jul.

Prema dostupnim istorijskim podacima, 26-godišnjak rodom sa juga Srbije sahranjen je u masovnoj grobnici kod Brunete, a kasnije se njegov lik našao i na plakatima za regrutovanje međunarodnih brigada.

Na samom početku Drugog svetskog rata jedna partizanska četa, koja je formirana u kraju odakle potiče njegova porodica, ponela je njegovo ime, ulice u Ivanjici, Novom Sadu i Beogradu takođe se zovu po njemu, a 1959. godine je Fudbalski savez Jugoslavije postavio spomen ploču na stadionu Partizana, baš pored one njegovog druga komuniste Milutina Ivkovića Milutinca.

U Beloj Palanci, sa druge strane, nema nikakvo obeležje, a retko ko od meštana i zna za njega.