Časovničarska radnja koja odoleva vremenu

Iako penzioner, časovničar Miodrag Đurđević još popravlja satove u radnji koju je 1936. godine u Obrenovićevoj ulici otvorio njegov otac Momčilo.

Nekad jedna od 14 časovničarskih radnji u ovoj ulici, ova radnja nazvana po grčkom bogu vremena Hronosu ostala je bez konkurencije u komšiluku.

Ona se održala i tokom Drugog svetskog rata, čak i dok je njen osnivač bio u zarobljeništvu posle čega je pilotirao u Jugoslovenskoj avijaciji. Za to vreme mušterijama su služili Momčilovi naslednici, a on je zanat naučen u Beogradu prvo preneo na svog, pa supruginog brata, zatim sestrića i konačno sina koji je radnju preuzeo posle očeve smrti 1965.

– Zato kažem da smo mi jedna časovničarska familija. Kad je otac umro bio sam na prvoj godini na studijama elektronike. Majka još nije imala penziju, sestra je bila devojka. Morao je neko da ih izdržava, pa sam ostavio fakultet i počeo ovde da radim – priča Đurćević.

Upravo su mu zainteresovanost za elektroniku i završena srednja tehnička škola dobrodošli kada je tehnologija počela da se razvija, a zanat morao da se usklađuje sa novinama, jer na popravke više nisu bili ostavljani samo mehanički satovi.

– Elektronika i savremena tehnologija promenili su naš zanat i potpuno uništile jorgandžije i kazandžije. Vremenom smo morali da se prilagođavamo i usavršavamo – kaže ovaj časovničar.

U kolekciji ima mnogo satova, o tačnoj cifri se ne izjašnjava. Nisu na prodaju iako se mnogi kolekcionari često zainteresuju za jedan od specijalnog orahovog drveta. Na zidu radnje stoji i „sat sa divljeg zapada“, isti onakav kakav se može videti u salunima iz kaubojskih filmova.

Ipak, Đurđeviću su najdraži oni koje je kupio njegov otac kada je otvorio radnju. Jedan od njih, takozvani „stoni“ sat, visok dva metra, proizveden je još 1902. godine u Nemačkoj. U njegovom dnu nalazi se kutija za koju Đurđević deci priča da se baš tu krilo jare iz poznate priče o vuku i sedam jarića. 

– Jednom dečaku sam pokazao da se baš u toj rupi krilo jare iz priče, a on je odmah sutradan oduševljen doveo drugove iz obdaništa da im sam pokaže – priča Đurđović.

U nekoliko njegovih fioka nalazi se više od 200 satova koji su ostavljeni na popravku, a po koje niko nikad nije došao. Svi su uredno označeni cenom i imenom mušterije.

Problemi su nastajali onda kada su se vlasnici vraćali po sat nekoliko godina nakon što su ga ostavili, jer je bilo teško utvrditi koliko je popravka realno koštala. 

– Žena je ostavila ručni sat u vreme inflacije i vratila se posle 4 godine. Bila je iznenađena što ga čuvam, a šta bih drugo s njim radio?! Cena je imala mnogo nula, u pitanju su bili milioni. Bila je fer. Setila se da je bio veći kvar i da je popravka vredela koliko 4 kg kremenadli i toliko je platila – seća se časovničar.

Dok su ga mušterije prekidale na svakih nekoliko minuta, on je pričao i o tome šta sve mora da ima dobar časovničar.

– Najbitnija je mirna ruka, strpljenje, dobar vid i znanje. Pošto me starost sustiže i preciznost popušta, pokušaću da izguram još neke dve godine, a onda će u ovaj lokal neko drugi doći, sigurno ne časovničar – planira Đurđević. 

Kaže da časovničari svoj zanat počinju i završavaju budilnicima jer na njima nema sitnih delova, pa nije neophodna ni prevelika preciznost.