Četvrt veka, skoro bez dana odmora, Vakupčanka raznosi mleko na biciklu

Svakog jutra, po snegu, kiši, vrućini, već više od 25 godina, 62-godišnja Milijana Icić prelazi desetak kilometara na biciklu i raznosi mleko od sela Vakup do Aleksinca. Dosad je imala svega mesec dana “odmora”, kada je bila u bolnici, a iako će uskoro imati uslov da ode u penziju, ne razmišlja da prestane da se bavi ovim poslom.

U Vakupu, jednom od bližih aleksinačkih sela, porodica Icić već godinama živi, čuva stoku među kojima su i tri krave i tele, obrađuje zemlju, a iako mnogi beže sa sela, oni ne razmišljaju o tome.

Milijanin muž Slobodan je zadužen za “teže poslove” oko domaćinstva, ali i za muženje krava, čije mleko ova 62-godišnjakinja već duže od četvrt veka raznosi na biciklu.

Kad sam počinjala bila sam mlada i bilo je mnogo lakše, sad je mnogo teže, ali sve dok me služi zdravlje, sve dok mogu, to ću da radim. To je moj posao svaki dan, vikendom, nedeljom, praznikom, za Novu godinu… Nema pauze ni zimi, ni leti, ni kada je sneg, kiša, sunce, ni minus ni plus… – priča Milijana.

Iako voli svoj posao, priznaje da nije ni malo lak. Buđenje je u pola 6, kada njen suprug odlazi do štale i muze krave, a ističe da on to radi “tradicionalnom metodom”, bez muzilice. Za to vreme ona sprema doručak i priprema posude za mleko, a kada zajedno popiju kafu, pakuje se i “natovarenim” biciklom odlazi put Aleksinca koji je udaljen par kilometara.

Ranija sam nosila svakodnevno 30 litara, a sada oko 25, sve zavisi kakav je dan. Nosim svuda po Aleksincu, nekih desetak kilometara pređem svaki dan biciklom, kada je led i ne mogu da vozim onda guram. To sve potraje oko 2 sata. Nisam se motorizovala jer je lakše na biciklu, stavim sa obe strane pune torbe i to mi drži ravnotežu, na motoru to ne bi moglo, kola ne znam da vozim, a i ovo je jeftinije – dodaje Milijana.

Njeno radno vreme nije završeno kada se vrati kući – sledi spremanje ručka, odlazak u njivu, kratak predah i ponovo briga oko životinja. Tako prolazi svaki njen dan već godinama, a jedinu “pauzu u karijeri” imala je pre par godina, kada je mesec dana bila u bolnici.

Nije mnogo teško, navikla sam na to. Kad je sneg, kiša, moram da idem, guram bicikl pun mleka. Ispusti guma, padne lanac, ja moram da nastavim dalje. Skoro mi se desilo da sam parkirala, ušla da odnesem mleko i izađem vidim neko mi je skinuo ventil sa gume, šta ću, morala sam da guram dalje – navodi Milijana.

Penziju sama uplaćuje, jer nikada nije bila u radnom odnosu i ovo joj je jedino zanimanje, a iako će već sledeće godine moći da se penzioniše kaže da će nastaviti da nosi mleko na biciklu, sve dok je zdravlje služi.

Nekad se mnogo bolje živelo na selu

Vakup je jedno od 72 sela u Opštini Aleksinac, čija teritorija je pretežno poljoprivredna, a porodica Icić godinama tamo živi. Osim krava, na imanju imaju i stado ovaca, svinje i prasiće, a u okolini i njive u kojima sade žito, kukuruz, voće i povrće.

Milijanin suprug Slobodan kaže da „od života na selu“, od koga zarađuju otkad je on penzionisani poštar, može da se živi, ali ističe da je nekada mnogo više moglo da se prihoduje od poljoprivrede i stočarstva. Navodi i primer – litar njihovog mleka danas košta skoro koliko litar kisele vode u prodavnici.

Ne znaju ljudi koliko je težak život na selu. Sve se promenilo 100 %, sad stoka ne izlazi iz štale, sve je “gospodski”, sve se radi mašinski pa je skuplje, ali i lakše, više košta nego što vredi i što može da se proda. Nadamo se nekom boljitku. Očekujemo od države da osnuje zadruge da možemo da možemo da plasiramo, da ne dajemo za džabe, da imamo neku zaradu, a ne sa gubitkom da radimo, za kafu i šećer – ističe Slobodan.

Nekada je Aleksinac bio poznat po „industrijskoj zoni“, bilo je mnogo državnih firmi kojih više nema, kao i preduzeća koja su od seljaka otkupljivala voće i povrće, priseća se Slobodan, a danas kada toga nema mnogo im je teže da prodaju ono što proizvedu.

Ipak, Vakup je „napredno selo“, kaže u šali, te i dalje može da se živi pristojno. Nisu svi „pobegli“ i još ima onih koji čuvaju životinje i obrađuju njive, pa skoro ništa od namirnica ne moraju da kupuju, ali napominje da oni koji se odluče za seoski život moraju da budu spremni na 24-časovni rad.

Posao je naporan, nema petak, nema svetac, nema slave, od ujutru se radi, do beskonačnosti. Nema godišnji odmor, nismo mogli da idemo na more, u banju, jedino i krave da povedemo na plažu. Leti mora da se radi i poljoprivreda, da se prevozi, sve je to ogroman posao, a nema para dovoljno da se to sve plati – ističe Slobodan.

Porodica Icić planira da proširi farmu, jer se nada da će im priteći upomoć podmladak, a njihov unuk Ognjen kaže da bi nakon srednje škole preuzeo posao od dede, ali samo ako ne nađe neki bolji posao za koji se školovao.