Đak iz gradske škole pošao za učiteljem na selo

Osmogodišnji Vanja Branković, posle prvog razreda, rešio je da školu u Nišu, do koje mu je trebalo samo 5 minuta hoda, zameni novom u selu Jasenovik, do koje svakodnevno putuje pola sata, samo da ne bi izgubio svog učitelja.

Nakon što je na roditeljskom sastanku na kraju prošle školske godine đacima I/3 odeljenja OŠ „Čegar“ učitelj Saša Jovićević saopštio da je dobio premeštaj u istureno odeljenje, usledio je šok i đaka i roditelja.

– Kada je učitelj rekao da ide svi smo bili u čudu, a neka deca su zaplakala – priča Vanjina majka Danijela.

Iz situacije koja se mališanima činila bezizlaznom, Vanja je za sebe našao rešenje.

– Idem tamo gde je učitelj! – rekao je majci kada su se vratili kući.

Nakon što mu je objasnila šta će sve to promeniti u njegovoj svakodnevici, pružila mu je punu podršku jer ga, kako kaže, vaspitava tako da jasno iskazuje svoju ličnost, stav i mišljenje. 

Prvo su otišli da vidi školu i zatim još jednom razmisli, a on je ostao pri svojoj odluci, tako da je sada đak odeljenja u kome zajedno uči 14 dece od I do IV razreda. Iako su ga svi oni odlično prihvatili, ipak ih je iznenadilo što je ostavio grad, a neki mu govore da bi menjali svoju sredinu za njegovu.

– Sviđa mi se nova škola. Putujem zajedno sa učiteljem. U kolima često vežbamo matematiku. Samo mi je žao što neću viđati troje najboljih drugara, a među njima i Milu, moju drugaricu iz predškolskog – govori Vanja.

Ujutru pred kućom čeka učitelja da kolima pođu u školu udaljenu skoro 20 kilometara. Dele užinu i troškove za put. Usput, osim što utvrđuju školsko gradivo, razgovaraju kao dva prava prijatelja i uče o onome čega nema u gradu.

Iako neki misle da je Vanja ovim mnogo toga žrtvovao, on, njegova mama i sestra Saša smatraju da je odluka o promeni škole donela samo dobro, a učitelj kaže da je dečak na zreo način izabrao zdravo detinjstvo u kom hoće da se igra i bude dete. 

– Moj sin je bio presrećan kada mi je pričao da je ušao u kukuruzište, brao šljive ili bio u vinogradu. A jednom me je, nakon što se igrao sa decom u Jasenoviku, pitao: „Mama, da li ti znaš za igru gluvi telefoni?“ – priča Danijela.

Od učitelja je dobio „poklon prijateljstva“, malog psa Bebu koga je ovaj čovek našao sa slomljenom nogom i odveo na operaciju. Ponekad i njega povezu sa sobom. 

– Najsrećniji sam čovek jer već 20 godina radim najlepši posao na svetu! Nije važno gde radim sve dok sam s decom. Kad dobijem ovakvo poverenje deteta od 8 godina, pa šta ću više u životu? Svi mi zavide! – kaže učitelj Saša Jovićević.

U školi je poznat po požrtvovanosti u radu s decom, nesvakidašnjoj harizmi i tome što uvek pronađe način da sve iz odeljenja, ma koliko razlličiti bili, podstakne na učenje i druženje. U naselju se prepričavaju događaji sa rođendanskih dečjih „žurki“ na koje uvek dođu svi đaci iz odeljenja, izleti sa roditeljima i zajedničke novogodišnje proslave.

Sada će ovakvog učitelja upoznati osnovci i njihovi roditelji iz Jasenovika. Jovićević već ima velike planove za njih. Urediće školsko dvorište, pokositi travu i zajedno sa decom peći pitu na školskom „smederevcu“.