Donirao kožu komšiji

VRANJE – Ivica Đorđević iz sela Klašnjica kod Vranja, učinio je neobičan podvig, donirao je kožu svom komšiji Goranu Joviću kome je koža na desnoj strani tela oštećena u požaru.

Planinsko selo Klašnjica se nalazi na desetak kilometara od Vranja. Ivica Đorđević (39) živi od nadničenja i poljoprivrede. Supruga Olja i deca Isidor, Bojan i Nataša su ga podržali u nameri kada je odlučio da ode na VMA i pomogne svom komšiji koji je stradao u požaru. Goran se trenutno, posle uspešne transplatacije oporavlja u toj medicinskoj ustanovi, a Ivica ima još uvek bolove ali i njegov oporavak ide dobrim putem. Njemu je trenutno bitno da je njegov prijatelj Goran dobro.

– Šta je sve pretrpeo samo on zna, a šta sam ja, nije bitno,  bolovi prođu ali svest da ste nekome pomogli čini vas srećnim i ponosnim. Otišao sam na u bolnicu i bez razmišljana saopštio da želim da dam komšiji kožu, doktori su me upozorili i na bolove i na sve što me čeka, ali ja nisam mogao da podnesem pomisao da Goranu ne pomognem, a mogu – priča Ivica.

A, sve je počelo u februaru kada je Goran pošao da očisti vinograd u susednom selu gde je prešao da živi. Poneo je testeru da poseče šiblje i zapali ga.

– Nije primetio da mu ulje od testere kaplje iz rezervoara i sliva se na garderobu. U jednom trenutku na motornoj testeri izbile su varnice i zapalile jaknu. Goran je počeo da gori kao buktinja, srećom bio je u blizini kuće i uspeli su da ga spasu. U teškom stanju hitno je prebačen u nišku bolnicu, a potom na VMA u Beograd – priseća se Ivica.

Ivica je za ovaj incident saznao od prijatelja i odmah krenuo kod porodice Savić, tamo su ga sačekala zabrinuta lica .

– Rekli su mi da nije dobro i da je neizvesno da li će preživeti. Doktori u Beogradu traže da neko donira kožu kako bi ga spasli, ali nema donatora. Pitao sam šta je potrebno da bi se donirala koža i otišao kući. Nisam dugo razmišljao. Obavestio sam suprugu o tome i njene reči su me ohrabrile „Ako smatraš da možeš, pomogni, od Boga je blagosloveno“. Kada sam video svog dugogodišnjeg prijatelja i komšiju u kakvim je mukama, više nije bilo razmišljanja, doneo sam odluku. – seća se Ivica.

On priznaje da uopšte nije bilo lako izdržati bolove, ali njemu je sve bilo lakše kad je razmišljao da pomaže Goranu.

– Uzeli su kožu sa obe noge, tri dana sam ležao prikovan za krevet pio samo sok od pomorandže. Samo sam na jedno mislio, da li ću pomoći Goranu i da li će me što pre pustiti da odem kući. Moram da radim, ko će decu da mi izdržava. Bolovi su bili nesnosni. – priča Ivica i nastavlja.

Nakon osam dana Ivica je došao kući jer je morao da radi kako bi prehranio porodicu. Na bolove polako zaboravlja, a i Goran se oporavlja.

– Ma, samo da Goran ozdravi, pa da sednemo ispod stare kruške, popijemo po koju rakijicu i porazgovaramo, živim za taj trenutak. Sve ostalo će da prođe i muka i bolovi – završava Ivica priču, pomalo postiđen od popularnosti koja ga je zadesila kada se čulo za njegov humani povig.