Evropa kroz uprljano vagonsko staklo

„To putovanje pamtiću celog života. Od mene je napravilo čoveka, a sve ono što sam doživeo ne može se rečima ni opisati“ – počinje student Medicinskog Fakulteta u Nišu Dimitrije Adamović priču o tridesetodnevnom putovanju kroz Evropu.

Najstariji kontinent obišao je na šinama, uz svetski popularnu, ali kod nas nedovoljno poznatu „Interrail“ kartu.

Ova vozna povlastica omogućava pre svega mladim ljudima da obiđu celu Evropu, ne uz pomoć punog novčanika, već uz mnogo snalaženja i malo evra u džepu.

Dostupna je i u Srbiji, a koliko su sa njom upoznati i njeni prodavci saznali smo u neformalnom telefonskom razgovoru sa radnikom na informacijama Železničke stanice Niš. 

Inter… – šta? Kako? A? Za Evropu? Ne znam, sine, pokušaj na nekom drugom broju. Probaj međunarodno – bio je odgovor na pitanje da li prodaju “Interrail” karte.

Na drugom broju telefona na koji su nas uputili saznali smo da je i u Nišu ipak moguće kupiti „global pass“, ali i da su za prethodna 4 meseca kupljene samo tri takve karte.

---

„Plan putovanja je možda i najbitniji“

Dimitrije se o ovom tipu putovanja nije raspitivao na informacijama Železničke stanice Niš, već na internetu. Nakon mesec dana na evropskoj pruzi ima toliko sećanja da bi o svemu tome mogao da napiše i jednu knjigu.

Plan putovanja pravio sam na osnovu svojih prijatelja raštrkanih po gradovima Evrope kod kojih sam planirao da prespavam i dodatno uštedim. Putovao bih noću da bih gradove obilazio u toku dana. Spavao sam po vozovima, železničim stanicama, pa i kod običnih neznanaca koji su mi nesebično nudili pomoć. Albanija, Italija, Švajcarska, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Nemačka, Slovačka… 7.000 kilometara u vagonu – priča Dimitrije.

Iskustva svih koji su ikad putovali srpskom železnicom i od Niša do Beograda se vozili i do 6 sati dokaz su da nam za ovu kilometražu našim prugama ne bi bilo dovoljno ni 6 meseci.

Ne, nema smisla upoređivati srpsku sa drugim železnicama. Putuje se brzo, vozovi su čisti, osoblje ljubazno, pristup internetu. Naši vozovi su, čini mi se, vekovima daleko od evropskih – misli ovaj „putoholik“.

---

„Štedeli smo zbog muzeja i piva“

Dimitrije hrabri one koji krenu na ovakvo putovanje da ne brinu što su mladi iz drugih država u povoljnijem finansijskom položaju. Taj „nedostatak“, savetuje, mogu nadoknaditi tako što će trošiti racionalno.

Tuširali smo se na bazenima, spavali po parkovima, štedeli kad god možemo. Karte po muzejima nisu jeftine, ali je jednostavno bitno odrediti prioritete. Naši prioriteti bili su da vidimo što više toga, popijemo pivo gde god poželimo, a hirove svedemo na minimum. Spavali smo u hostelu dva puta za trideset dana. Voz, prijatelji, poznanici, park, železnička stanica i tako u krug – objašnjava on.

---

„Belgijanka me spasila Tantalovih muka“

Veliki broj ljudi sa kojima se susrećete u ovakvim situacijama ipak vas tera da svemu pristupite pažljivo. Morate biti oprezni i očekivati neočekivano. Čudne i neverovatne situacije, pokazuje Dimitrijevo iskustvo, mogu vam se desiti u bilo koje doba dana ili noći.

U vozu u Mađarskoj, umoran od puta, zadremao sam i umalo bio opljačkan. Devojka iz Belgije koja je sedela preko puta mene na svu sreću me je probudila i spasila. Da sam kojim slučajem ostao bez mog „global passa“ ostao bih zarobljen na prvoj sledećoj stanici. Kartu i novac čuvajte kao oči u glavi – poručuje Dimitrije.

„Interrail karta“ nastala je sedamdesetih godina veka iza nas. Omogućava mladima da proputuju najstariji svetski kontinent na 20 ili 30 dana.

Dakle, stvari u ranac, ranac na leđa i – pravac železnička stanica. Obilazite muzeje, šetajte gradom, jedite u najmračnijoj kafani ili pak popijte pivo u najboljem pabu. Uživajte, provodite se, slikajte se, a uz sve to vežbajte jezik i sposobnosti snalaženja.