Građanski protesti zaboravljeni na dan punoletstva

Dan kada su se pre 18 godina iz Niša na pedesetak gradova proširili prvi masovni građanski protesti protiv režima Slobodana Miloševića za koje je okidač bila izborna krađa na lokalnim izborima – ove godine nije javno obeležen.

Novinske redakcije uoči 18. novembra, kada su počeli protesti dugi 88 dana, nisu dobile nijedan poziv o obeležavanju godišnjice građanskih protesta ni od političkih stranaka bliskih onima čija je pobeda 1996. posle reakcije javnosti ipak bila priznata, ni od onih koji se zalažu za građanski aktivizam.

Očekivali smo zvaničan poziv makar opozicionih stranaka koje su tada dobile izbore, a koje još postoje. Međutim, one se, makar javno, nisu oglasile. Nije bilo reakcije ni građanskog Niša. Nekako je to sve prošlo nezapaženo što ide u prilog letargiji društva o kojoj se sve češće govori – kaže urednik političke rubrike Južnih vesti Aleksandar Stankov.

Ovakva situacija nimalo ne čudi niškog novinara Zozu Marjanovića, ondašnjeg urednika radija „Belle Amie“, kog, kako ističe, na izveštavanje o izbornoj krađi nije navodila ideologija, već samo profesionalni motivi.

Seća se da su građani 1996. bili jako euforični, što objašnjava time da su očekivali pobedu protiv velike nepravde, dok su se, s druge strane, SPS i JUL grčevito, na svaki način, borili za vlast. 

U izbornoj noći, sve do 1 sat posle ponoći, s radija su uživo saopštavani rezultati drugog kruga izbora do kojih su dolazili novinari u izbornim štabovima. Program su činila i živa uključenja reportera koji su atmosferu prenosili slušaocima čak i u trenucima dok ih je policija izbacivala sa birališta.

A danas smo izgubili i medije. Novinari su nemoćni jer ne mogu da se bore protiv gazde, to je tužno. A građanski aktivizam je prestao onog trenutka kad je Amerika počela da ga plaća. Kada su ljudi počeli da rade za pare, a ne za ideju, aktivizam je postao privid i laž – smatra Marjanović.

Dodaje da je jedan od razloga zašto se zaboravlja na vreme kada je svaki drugi Nišlija na ulicama po cičoj zimi tražio pravdu to što „stvar sa izbornom krađom nije dovedena do kraja“ i toga što „niko zbog nje nije odgovarao“.

Čim su novi seli u fotelje, prestali su da traže krivca. To što sada ni oni ne obeležavaju sećanje na proteste znači da ne veruju u ono što su nekad radili. Ipak, to od njih ne treba očekivati, već od naroda, a on je iznuren, ojađen i politički neupotrebljiv – kaže Marjanović.

Ivana Petrović, novinarka „City“ radija, kaže da obeležavanja godišnjice protesta nema jer se mnogi danas stide toga što su u njima uopšte i učestvovali i da je „sve više onih koji se utrkuju da poreknu sebe u tim događajima“.

Ja se, eto, i danas ponosim, doduše svesna da smo jedina deca koju nije progutala revolucija. Mi smo progutali nju i sramotno zanemeli. Zato i životarimo ovo što životarimo, poniženi i uvređeni, a oni su silniji nego ikada – napisala je uz fotografiju iz 1996. godine na kojoj pali sveću pred policijskim kordonom.

Ona je bila jedna od hiljada Nišlija odlučnih da protestima, čiji su zaštitni znak bile šetnje, pištaljke, lupanje u šerpe, transparenti i koncerti, iznude poštovanje svoje izborne volje. 

Sve se završilo krajem januara 1997. godine kada je Milošević tražio usvajanje specijalnog zakona kojim je priznata pobeda opozicije na osnovu nalaza misije OEBS-a.

Za predsenika Skupštine Grada Niša, u kojoj je koalicija „Zajedno“ imala većinu, izabran je Zoran Živković, a za predsednika gradske vlade Branislav Jovanovic, tadašnji član SPO.

Današnji predsednik Skupštine Grada Mile Ilić, koji je u to vreme vodio Niški odbor SPS, tada je bio isključen iz stranke.

//www.youtube.com/embed/xJhsjMytfgw?rel=0