Italijanski novinari “dali glas” deci i ženama migrantima sa balkanske rute

Život migranata koji su tokom prošle godine prolazili kroz Srbiju snimila su tri mlada novinara iz Italije, a u dokumentarcu Nasilne granice, koji je pre par dana prikazan u Nišu, daju glas i lik deci i ženama koji su na balkanskoj ruti bili najugroženiji.

Mikele Ajelo, Đorđo Frušone i Valentina Markoni su mladi frilenseri koji su dokumentarcem želeli da „ogole“ život migranata u prihvatnim centrima, a glavni cilj im je bio da pokažu kroz šta sve prolaze deca i žene na putu ka novom životu.

Frušone kaže da su ih snimali prošle godine, u prihvatnim centrima u Preševu, Krnjači i Subotici, kao i u barakama u kojima su nekada živeli kod Železničke stanice u Beogradu. Iako ne može da izdvoji mesto u kome izbeglice najteže žive, Frušone priča da je posebno bilo napeto u Subotici.

Bilo je onih koji idu dalje, koji su na spisku za ulaz u Evropsku uniju, odnosno u Mađarsku i kod njih je strpljenje bilo na ivici, oni su malo bili besni, pogotovo zbog tog sistema koji smo i prikazali u filmu, čekanja, baš su bila duga čekanja za njih i bili su nervozni – navodi Frušone.

Publika kroz film može da sazna više o nasilju nad ženama i decom tokom njihovog putovanja kroz zemlje Balkana, od strane graničnih policija i krijumčara.

Deca i žene su glavni „glumci“ u dokumentarcu i oni pričaju svoju priču, a prikazano je kako je biti maloletnik na dugom i neizvesnom putu ili majka sa decom u rukama koja je kilometrima daleko od kuće. Autor kaže i da su hteli da pokažu kako iz ugla deteta i žene izgleda traženje boljeg života i beg od rata.

Ja dolazim iz zemlje gde je migrantska kriza veliko političko pitanje i gde je to dosta politički izmanipulisano. Uvek kad se priča o migrantima, priča se brojkama, statistikama, kao da nisu živa bića, a mi smo hteli da im damo lice i glas kako bi bili predstavnici tog problema i krize, da bi se video ljudski odnos i prema nama i prema našem društvu – pojašnjava Frušone.

Film Nasilne granice (Violent borders) je nedavno prikazan u Nišu, a zainteresovani ga mogu pogledati u nastavku teksta. Preveden je na srpski, engleski, italijanski, španski, francuski i nemački jezik.

U „migrantskim sredinama“ deca najprihvaćenija

Frušone priča da je njegovo iskustvo koje je stekao tokom rada na dokumentarcu to da u mestima u kojima izbeglice žive nije primetio veliku integraciju sa lokalnim stanovništvom. Ipak, ističe da ima mnogo nevladinih organizacija koje se trude da to promene, najčešće kroz učenje jezika i obrazovanje, a najbolji primer su deca koja se zajedno druže.

Tijana Jović iz Grupe za decu i mlade „Indigo“, koja je zvanični partner UNHCR-a, a koja se bavi zaštitom dece u prihvatnom centru u Vranju kaže da su najpozitivniji primeri integracije deca u školama, ali da se radi na tome da tako bude i u drugim segmentima.

Mi smo svakodnevno na terenu, naša ciljna grupa su pre svega deca, mladi i njihovi roditelji. Pružamo psiho-socijalnu podršku njima, organizujemo različite vrste aktivnosti, radionica, neformalno-edukativnih, kreativnih, psiho-socijalnih i slično. Trudimo se da doprinesemo što više toj integraciji dece i mladih u sredinu u kojoj se nalaze dok ne krenu dalje ili možda neki žele da ostanu ovde – priča Jovićeva.

Inače, prema podacima UNHCR-a, do marta 2017. godine su žene i deca, kao najugroženija grupa među migrantima, činili polovinu migrantske populacije u Srbiji na putu ka Evropi. Ipak, od početka migrantske krize 2015. godine, žene i deca su uglavnom bili odsutni u medijima koji su izveštavali o krizi.