Jedini živi logoraš u Toplici oktobra puni 100 godina

Stogodišnjak iz Prokuplja Stojan Stojanović važi za jednog od najstarijih stanovnika topličkog kraja i jedini je živi logoraš iz Drugog svetskog rata u Toplici.

Za svoju dugovečnost kaže da je najvažnija umerenost u svemu, a posebno u piću i hrani. Međutim, uprkos teškom životu i strahotama rata koje je preživeo, Stojan je i dalje vitalan i svakoga dana se može sresti na najpoznatijem prokupačkom šetalištu Hisar gde šeta i prijateljima priča anegdote iz života.

Stojan je kao podoficir vojske Kraljevine Jugoslavije uhapšen kod Niša 1941. godine, odakle je deportovan najpre za Bugarsku, a zatim u logoru 17.B., tri kilometara udaljenom od grada Krems u Austriji. Tu je dočekao i oslobođenje, kada su 9. maja 1945. godine logor oslobodili Amerikanci.

Bio je to vojni logor u kome su bili zarobljenici uhapšeni kao vojska Kraljevine Jugoslvije, zatim su u logoru bili vojnici iz Francuske, Poljske, Rusije i drugih zemalja. Moram reći da u logoru nije bilo tenzija, nismo se bojali da će nas streljali i da su se čuvari prema nama ponašali korektno. Jedina primedba bila je na smeštaj i hranu. Oficire i podoficire nisu terali da rade, ali smo, nakon nekog vremena, mi sami tražili jer je bilo lakše, a i imalo je hrane. Radili smo na selu u nemačkim domaćinstvima, kod porodica koje su bile imućnije. Uveče bi nas vraćali u logor – tvrdi vremešni Stojan koji u oktobru puni ravno vek života.

Ističe da je u logoru bilo preko 40. 000 vojnih zarobljenika iz cele Evrope koji su uglavnom služili za prinudni rad u seoskim domaćinstvima.

U selu u kome sam ja radio bilo je nas dvadesetak iz logora – kaže Stojan.

On se, nakon oslobođenja, vraća u Srbiju, ali kako niko u tadašnjoj vlasti nije želeo da mu izda dozvolu da nije „neprijatelj naroda“, nije mogao da se zaposli u vojsci. Ipak, uspeva da se zaposli u Katastru u Prokuplju gde je i  stekao penziju.

U godinama koje bi svako poželeo, najstariji Prokupčanin je i dalje prilično vitalan, dobro čuje, hoda, a od terapije pije samo lekove za srce, što je, kako kaže, i normalno za njegovu starost.

Stojan se odlično seća svih dogodovština iz svog života i sada, gotovo svakodnevno, to deli sa svojim prijateljima, zaljubljenicima u prirodu koji šetaju na Hisaru.

Uvek sam okružen prijateljima, iako većini mogu da budem otac, a nekima i deda. Svi me poštuju, zapitkuju i žele da čuju detalje iz mog života, naročito one iz mladosti u vreme rata i mog zarobljeništva. Šetam svakog dana, izuzev kada pada jaka kiša ili je veliki sneg, a to je tek nekoliko dana u godini – tvrdi Stojan.

Lazar Obradović (63) jedan je od prijatelja koji šeta sa Stojanom.

Stojan je čovek sa bogatim životnim iskustvom, prevalio je mnogo toga preko svojih leđa i od njega se može štošta naučiti i dobiti koristan životni savet – ističe Lazar.

Kaže i da se dogovorio sa ostalim prijateljima da Stojanu u oktobru za rođendan pripreme iznenađenje tako što će na Hisaru organizovati malu zakusku uz prigodnu muziku.