Južne vesti u selu Kare koje umalo nije izgorelo – zaboravljena Srbija

Veliki požar ušao je u selo u dva pravca, meštani koji su dva meseca bez vode, bili su prva linija odbrane od vatre vilama i lopatama. Izgorelo je nekoliko kuća, vatrogasci su spasili selo, a za vodu i put, ako se neko seti, seti.

Selo Kare nalazi se na jugu Srbije, u dobričkom pojasu, opština Žitorađa. Od Niša je udaljeno 36 kilometara, 15 od Žitorađe, 27 od Prokuplja. Blaža je visoravan, ima 50 kuća, sa ulicama pod pravim uglom, a u selu je oko polovine domaćinstava živo.

Do njega se iz pravca Niša dolazi preko Doljevca, Šainovca, Badnjevca, Donjeg i Gornjeg Crnatova i Dubova. Posebnost ovog malog sela jeste u tome da oko njega u krugu od 5 kilometara nema drugih kuća i sela, a Kare ima veliki atar, šume i prelepi krajolik. Pogled koji puca do Suve planine.

Do Dubova je put iz pravca Niša preko dva Crnatova loš, a od Dubova do Kara postaje gori. Šiblje i trava sa strane, rupe po putu.

Požaru put ne treba, preko polja i šuma brzo se proširio od Dubova, gorelo je 200 hektara u ponedeljak popodne. Dan kasnije zgarišta po polju, mestimična vatra po šumi i nekoliko vatrogasaca i par vozila.

Situacija nije loša, pod kontrolom je – kažu vatrogasci.

Meštani situaciju dan i noć pre opisuju kao dramatičnu. Branili su i svoje, a pomagali odbranu i tuđih kuća.

Požar je ušao u selo iz dva pravca, izgorele su neke kuće, neke i novije. Ljudi su se samoorganizovali i branili, s čim su mogli, vode nema, ne mesec dana kako ste napisali, već dva meseca. Vatrogasci su došli i sprečili da izgori selo, nekima su spasili kuće u poslednjem trenutku, požar je došao na dva metra. Nekima su izgorele – prepričavaju.

Šteta je i na voću. Izgorele su i nagorele neke dunje ljudima i šljive. Požar je napao i veliku plantažu jabuka i trešanja, podignutu pre desetak godina od ljudi koji su vratili selo na poljoprivrednu i voćarsku mapu juga Srbije.

U Srbiji besni 200 požara. Kare je požar dočekalo bez vode. Dva meseca već nema vode.

Vodovod je seoski, ali pumpa ne može da izbaci vodu, ima i mulja, rešenja nema mesecima u najvećoj vrućini.

Iz Opštine Žitorađa su posetili selo u utorak i obećali novu pumpu do petka.

Struju imaju ponovo od juče.

Kako je bilo nekad?

Selo Kare osnovano je početkom 20. veka ili krajem 19, različiti su podaci. Nakon oslobođenja južnih krajeva Srbije 1878, vlast Kralja Milana podsticala je naseljavanje tih područja.

Plodna polja naselile su prvo srpske porodice iz Stare Hercegovine i Stare Crne Gore, što se vidi i po karakterističnim prezimenima – Mijuškovići, Vujanovići, Ćetkovići, Lazovići, Dragovići, Savovići, Čvorovići, Jovovići, Milunovići, Zirojevići i drugi. Onda su došle i porodice iz planinskih južnih područja u potrazi za boljim životom i zemljom.

Dali su borce za slobodu i pale i u Prvom i u Drugom ratu.

Na popisu stanovništva iz 1948. godine bilo je 252 stanovnika, a na poslednjem 2022. popisano je 25 ljudi.

Nekada su imali i autobus do Kara, ali je linija ukinuta još sedamdesetih. Najbliža stanica je bila Dubovo (5 km), funkcionisala je linija Niš – Žitni Potok, ali je ona ukinuta pre nekoliko godina.

Put od Dubova do Žitorađa je obnovljen i dobar, ali od Dubova do Kara je u jako lošem stanju i nije obnavljan decenijama.

Duvanska industrija Niš bila je vlasnik dubovske zadruge i mnogih karskih njiva, obnovila je i nasula širok atarski put sredinom devedesetih, ali je on propao.

Tradicionalistički gen i potreba za begom iz ubrzanog života u mir, tišinu i prirodu “vuče” mnoge potomke da obnavljaju domaćinstva, voćnjake i njive.

Ali, potreban je put.

Redovno snabdevanje vodom.

Ukoliko svi zabrinuti (nadležni, pre svega) za srpska sela ne pređu sa reči na dela, sećaćemo se ovakvih sela samo kroz priče i arhivske dokumente.

Zapis kao simbol slobode i mladosti

U selu je 1955. podignut spomenik stradalim i streljanim rodoljubima u Drugom svetskom ratu. Taj spomenik i veliku česmu pored meštani su zvali Zapis.

Selo je leti vrvelo od mladih, a na Zapisu su se uveče okupljali mladi, pekli kukuruz, pevali i svirali, deo odrastanja je bio da “mlađe” roditelji puste na Zapis, a da ih oni “stariji” prihvate.

Selo je najpunije mladima bilo poslednji put za vreme NATO bombardovanja, igrao se fudbal, odbojka, košarka, tenis, a pola iz inata, pola iz radoznalosti i bejzbol.

Danas tapkanja lopte nema.

A taj Zapis je oronuo i propao, niko ne brine o spomeniku, tabla sa imenima poginulih i streljanih heroja je umalo pala i razbila se, meštani su je sklonili i pokušaće da je sami obnove.

Ali, prvo da odbrane selo od vatre.

Selo smo napustili u sumrak, mestimično je gorela vatra po šumi, meštani su čekali noć i kišu i da ih zaobiđe vruć vetar.

Sve 24 fotografije su u foto-galeriji na početku teksta.