Kad se pokvari jedini avion Air Serbia koji leti iz Niša, ili kako je let od pola sata trajao dva dana

„Poštovani, obaveštavamo Vas da je jedan segment Vašeg putovanja otkazan“ – tako počinje putovanje nacionalnom avio-kompanijom Air Serbia od Tivta do Niša – preko Cetinja i Beograda. Let od pola sata među oblacima, bez bilo kakvog objašnjenja prevoznika, pretvorio se u višečasovnu avanturu po planinama Crne Gore. Umesto na „Konstantin Veliki“, slećemo na „Nikolu Teslu“, a na dočeku sendvič i poruka da možemo da se žalimo na sajtu.

Ova kratka horor priča u režiji Air Serbia počinje u nedelju 25. avgusta, oko 12 sati. Spremam se za povratak kući. Krećem na aerodrom Tivat, let je za nešto više od dva sata. U tom momentu mi ranac ispada iz ruke kada vidim poruku – „jedan segment Vašeg putovanja je otkazan“.

Pitam se šta je „segment putovanja“, ali ubrzo kolege iz Niša javljaju – Air Serbia je otkazala sve današnje letove sa i do niškog aerodroma.

Objašnjenje – tehnički problemi na avionu.

Dobro, imaju rezervni, to je bilo obavezno po tenderu, odoh na aerodrom – razmišljam u sebi usput.

Uporno pozivam broj koji su dali za informacije i uporno dobijam isti odgovor:

Svi operateri su trenutno zauzeti, molimo vas sačekajte – odgovara mi automat.

I pored upornih poziva na putu do aerodroma ne dobijam nikakav odgovor.

A na aerodromu Tivat, na šalteru Air Serbia, moji budući saputnici na neplaniranoj ekskurziji već viču:

Kažite nam šta se dešava, zašto ne letimo, kad ćemo poleteti, šta ćemo sad? – i tako skoro dva sata.

Oko 15 sati je. To je otprilike vreme kada je naš avion već trebalo da gazi pistu niškog aerodroma. Ljudi zalepljeni za šalter predstavnika naše nacionalne avio-kompanije na tivatskom aerodromu nama u zadnjim redovima javljaju:

Kaže da ćemo valjda imati smeštaj kasnije u Cetinju, a sutra valjda i let, ali do Beograda, ne do Niša – prenose nam informacije koje su i dalje pod „valjda i trebalo bi“.

Do mene u redu žena iz Nikšića sa dvoje dece – bebom od 11 meseci u rukama i 4-godišnjakinjom koja ima Daunov sindrom i sa kojom se igram pokušavajući da nam skratim vreme. Još čekamo odgovor šta će stvarno dalje biti sa nama.

Jao ja moram danas da stignem u Niš. Starija ćerka koja ima Daunov sindrom je imala operaciju srca, sutra u 10 moramo da budemo u Kliničkom centru, pregled smo odavno zakazali i moramo da budemo tamo – kaže mi uznemireno.

U vreme kada je već trebalo da smo na nedeljnom ručku u Nišu, negde oko 16 sati, saznajemo da ćemo definitivno spavati u Cetinju, a sutradan oko 14 sati leteti do Beograda i potom autobusom do Niša.

Dobre vesti su da je žena sa bolesnim detetom i bebom posle više od 4 sata čekanja uspela da dobije mesto u avionu i stigne na pregled.

Loše vesti su da nas tridesetak odlazi u autobus za Cetinje sa brojnim pitanjima za predstavnike kompanije, na koja ni posle skoro 5 sati od otkazivanja leta nismo dobili odgovor:

Da li aerodrom u Nišu zatvarate pa tamo ne možemo da sletimo?

Gde je rezervni avion koji ste u obavezi da imate u ovakvim situacijama?

Zašto nas vozite čak u Cetinje, zar u Tivtu nema smeštaja?

Besni, iznemogli, gladni i govoreći u glas ova pitanja ulazimo u autobus. Sa nama je i troje dece koja pitaju roditelje zašto još nisu kući i ne razumeju šta se dešava. Nismo ni mi stariji razumeli.

Vozač pokušava da nas uteši.

Hajte, šta vam je, pa vodim vas u nekada glavni grad Crne Gore, da vidite kako je lepo Cetinje. Sad je Podgorica veća pa je ona glavni grad, ali da vidite pravi – reče nam vozač kroz smeh.

Nikome nije smešno. Kao mala deca svi govore samo „hoću kući“.

Na putu do Cetinja pojedini popunjavaju reklamacije na sajtu kompanije i komentarišu:

Ne bismo tužili sigurno da su predstavnici odgovorili na bar neko naše pitanje, da nam se na aerodromu bar neko obratio ili se bar javio na telefon i objasnio nam šta dalje. Ovako, tužićemo sa zadovoljstvom, iako smo svesni da ćemo kao građani koji pune ovaj budžet sami sebi da isplatimo kaznu, a ne kompanija – govorili su u glas.

Isti autobus nas je sutradan vratio na aerodrom, gde smo dobili karte za let u 13:55 do Beograda, uz komentar da smo „oni mučenici što ne mogu da stignu do Niša“. Poleteli smo nešto posle 15 sati, ali i dalje ne znamo zašto ne do Niša.

Na izlasku iz aviona, neko nas doziva:

Putnici za Niš ovde, putnici za Niš ovde! – uzvikivala je radnica na beogradskom aerodromu.

Dobila je i pitanje:

Zašto nismo sleteli u Niš pa da isto ovo govorite samo sa „putnici za Beograd ovde“? – pitao je jedan od putnika i dobio aplauz svih iskrcanih.

Odgovorila je da je to pitanje za predstavnika kompanije, da im je žao, jer je ovo presedan, kao i da nas već čeka autobus i ketering – sendvič i voda.

Obećala je i da će nas kod autobusa sačekati predstavnik kompanije, da mu konačno postavimo sva pitanja. Ipak, dugo ga nije bilo.

Eto, i ovde nema ko da nam se obrati, nemamo ni ovde koga da pitamo šta smo mi ovoj kompaniji koja je tako famozno otvorila 12 linija iz Niša – govorili su u glas.

Kada je vozač autobusa umalo pritisnuo gas, konačno je došao on. Predstavnik kompanije je samo pojedincima koji su izašli iz autobusa rekao da veruje da je ovo bilo stresno za nas. Dao je i objašnjenje da je nakon kvara „Gorana Bregovića“ – jedinog aviona koji leti sa niškog aerodroma, ovo bio jedini način da se letelicom vratimo u Srbiju. Vratio nas je, inače, „Vlade Divac“.

Poručio je i da svi putnici preko zvaničnog sajta Air Serbia mogu da se žale „ako su imali neprijatnosti“ i da mogu da se nadaju da će naplatiti štetu.

Sa Tivtom, iako je najlakši za rešavanje, smo imali najviše problema. Mi smo dali veliki avion da biste vi došli u Srbiju i da ne biste morali da idete autobusom, vozom. Služba reklamacije postoji na sajtu, možete zvanično da uputite žalbu kompaniji i imate pravo na kompenzaciju – poručio je predstavnik Air Serbia.

Ipak, svima je i dalje bio gorak ukus u ustima na trosatnom putu ka Nišu – zašto smo morali da provedemo dva dana u putu koji inače traje oko pola sata? Nejasno je i zašto nacionalna avio-kompanija ovako tretira građane svoje zemlje.

Neki su i odustali od pitanja i poručili da će se sa „kompanijom čije dugove plaćamo svi mi tužiti do smrti“, ali bilo je i onih koji su se „kleli“ da sa Air Serbia više nikada neće leteti.