Kako je lukavstvom industrijalaca Leskovac postao “Mali Mančester”

Pored paprike i roštilja, Leskovac je bio prepoznatljiv i kao najveći centar tekstilne industrije na Balkanu, a malo ko zna da počeci njenog razvoja počivaju na neverovatnoj priči o domišljatosti i lukavstvu Leskovčana, koji su prve mašine krijumčarili iz Bugarske na naopako potkivanim konjima.

U Leskovcu postoji izreka „Na malečku stoličku sedi, al’ u golemo nebo gleda”. Upravo ova izreka mogla bi da opiše uspon tekstilne industrije u Leskovcu, o čemu svedoči i jedan od čarkova – male i primitivne metalne mašine za proizvodnju gajtana, koja se nalazi u zgradi Narodnog muzeja u Leskovcu, kao deo stalne postavke.

Leskovčani su, kaže kustos Narodnog muzeja Nebojša Dimitrijević, kao uzgajivači konoplje, bili poznati po svojoj kudelji i užadima, koje su za vreme Otomanskog carstva prodavali po Evropi i Maloj Aziji, a najbolji partneri bili su im Bugari, od kojih su, sa druge strane, kupovali gajtan. Gajtan se proizvodio, kaže Dimitrijević, na primitivan način, mašinama koje su izrađivali kovači, a koje su se pokretale snagom vode. Te mašine zvale su se čarkovi.

Nakon što je Bugarska dobila autonomiju stvorile su se granice koji su sa sobom nosile carinu i druge dažbine, a trgovini nije pomogao ni rat koji je Srbija povela protiv Bugarske i zbog koga je granica bila zatvorena. Leskovčani su tada, objašnjava Dimitrijević, odlučili da stvar uzmu u svoje ruke i da krenu sa sopstvenom proizvodnjom gajtana. Međutim, nisu posedovali ni mašine, kao ni majstore za takvu industriju.

Bugari su patent za čarkove hteli da sačuvaju za sebe, ali leskovački industrijalac Mita Teokarević smislio je sa svojim prijateljem iz Bugarske, kako da ih na prevaru prokrijumčari u Leskovac.

Tajno, dobro se krijući, oni jedne noći natovare u Karlovu 75 čarkova sa ostalim potrebnim sitnicama na konje i 1884, organizovavši sve to krijumčarenje, namestivši konjima u karavanu potkovice naopako kako bi zametnuli tragove prenesu ne bez muke u selo Strojkovce kod Leskovca. Tu na reci podignu prvu radionicu i otpočnu posao – priča Dimitrijević.

Kasnije je, dodaje kustos, Teokarević u selu Vučje, nedaleko od Leskovca, kupio još jednu vodenicu, gde je preneo svoju fabriku, a ubrzo nakon toga, još jedna leskovačka porodica otvorila je gajtanaru u selu Kozara.

---

Od gajtana do štofa, krađom zanata i industrijskom špijunažom

Uspeh leskovačkih gajtanara, priča Dimitrijević, nije prošao neprimećeno od strane tadašnjih stranih investitora Nemaca braće Minh koji su u Paraćinu posedovali tada jedinu fabriku tekstila.

Plašeći se konkurencije i toga da Leskovčani ne počnu da proizvode i tekstil oni su rešili da ih preduprede i sami su počeli da proizvode gajtan.

Kao strani investitori imali su mnoge povlastice u uvozi sirovine i trgovini, imali su modernije mašine, a leskovačkim gajtanarama nije pomogla ni oštra međusobna konkurencija. Poteškoće u poslovanju nastojali su da reše ujedinjenjem dve gajtanare, ali i dalje nisu mogli da konkurišu braći Minh. Nagnani konkurencijom i željom za zaradom Leskovčani su se ipak odličili da zadaju kontraudarac braći Minh pa su se rešili, ako će oni da proizvode gajtan mi ćemo štof – priča Dimitrijević.

Leskovčani su tada, po već oprobanom receptu, kada su švercovali mašine iz Bugarske, rešili ponovo da donesu znanje iz ove zemlje. O veštini industrijske špijunaže Leskovčana, kaže Dimitrijević, najbolje svedoči način na koji su “ukrali zanat” proizvodnje štofa, kada su dva vlasnika gajtanara, pod izgovorom kupovine štofa, ušli u jednu fabriku u Bugarskoj.

Pošto su kupili štof, počeli su da ga hvale kako je kvalitetan i da je onaj ručne izrade manjeg kvaliteta. Pitali su da li mogu da vide mašine na kojima je izrađen. Bugari su ih, ne sumnjajući u njihove namere, pustili u proizvodne pogone, gde oštrom oku Leskovčana, koji nisu znali nazive mašine, ipak nije promaklo ime koje se ponavljalo na skoro svakoj mašini – Chemitz, Deutschland, čuveni industijiki grad Kemnic u jugoistočnoj Nemačkoj. „Naoružani“ ovim saznajem vratili su se u Leskovac i odmah opremili jednu delegaciju koja je pošla u Nemačku – kaže Dimitrijević.

Pošto nisu znali gde traže, dodaje kustos Narodnog muzeja u Leskovcu, gajtanari su išli od fabrike do fabrike po Nemačkoj, sa vunom u jednoj i štofom u drugoj ruci.

Najzad su našli potrebne mašine, u to vreme pokretane parom, uvezli su ih u Leskovac i 1896. su u Leskovcu otvorili prvu fabriku tekstila nazvanu po glavnim akcionarima bivšim vlasnicima gajtanara Popović, Ilić i kompanija. Ta prva fabrika nalazila se na mestu današnje fabrike Leteks u Leskovcu – objašnjava Dimitrijević.

Iako danas tekstilna industrija Leskovca ne cveta kao nekada, crvenom ciglom ozidani dimnjaci koji paraju nebo nad rekom Veternicom svedoče o tom dobu, ali i sačuvane mašine, koje se nalaze u Narodnom muzeju, kao i u onom, jedinom tekstilnom muzeju u Srbiju, u selu Strojkovac, gde je sve i počelo.