Kako su Nišlijke provele 2 meseca u karantinu u Šangaju, gradu najlepšem u proleće

Više od dva meseca ljudi u Šangaju su, zbog novog porasta broja zaraženih od korona virusa, bili zatvoreni u svoje kuće, a proleće u ovom kineskom gradu u svojim sobama dočekale su i sestre iz Niša Tijana i Ana Krstić. Često testiranje, šetanje samo po dvorištu, gledanje kroz prozor kako proleće čini Šangaj prelepim, naručivanje namirnica kojih nema mnogo, priča Tijana, čine da dani prolaze sporo, a posle više od 60 dana niške sestre su uspele da izađu u šetnju pod maskama.

Sestre Tijana i Ana Krstić u Šangaj su otišle pre četiri godine „trbuhom za kruhom“, nakon višegodišnjih pokušaja da nađu posao od kog može da se normalno živi. U Kini ih je zatekao početak pandemije korone, ali je, nakon rigoroznih mera na početku, Šangaj potom živeo bez korone.

Ipak, početkom marta ove godine je počelo da se priča o porastu broja obolelih, priča Tijana, ali niko na to nije obraćao pažnju.

U poslednje dve godine nama je najnormalnije da živimo bez korone, a dva ili tri nova slučaja na preko 25 miliona ljudi već bi bila panika. Sredinom marta kako su ti brojevi rasli na vise od pedeset zarazenih dnevno, osetilo se da nesto nije ok, zatim su postepeno zatvarali, molove, škole, radnje, kafiće, restorane (hrana ili kafa je mogla samo za poneti), da bi zatim čule da zatvaraju kompaunde na 48 sati. Nas su 19. marta zatvorili prvo na 48 sati. Nije bilo panike – priča Tijana.

Na poslu u školi, gde predaje engleski, bila je pauza, ali su tada počela testiranje PCR-om u dvorištu zgrada.

Čekaš u redu, urade ti bris iz grla ili nosa. Skeniraju tvoj kod na telefonu i kasnije tog dana imaš rezultate u aplikaciji koju ovde koristimo. Sve kapije su bile zaključane, ali nekako nismo se zabrinule, mislile smo do ponedeljka nas puštaju jer neke već jesu. Međutim, posle tih 48 sati smo u dvorištu videle obaveštenje da se zbog novih slučajeva zakljucavanje našeg kompaunda produžava na 7+7 (od kojih je prvih sedam dana trebalo da striktno ne smemo da izlazimo, a drugih sedam uz propusnicu po nekoliko sati dnevno) – priča ova Nišlijka.

Te dve nedelje je trebalo da se završe 31. marta, a dodatnu nervozu unosile su vesti da nisu svi zaključani.

Većina naših prijatelja nije, ljudi su se šetali, iako i dalje ništa skoro ne radi, nama niko ne daje konkretne informacije, pozivaju nas u toku dana, skoro svakog, da siđemo na testiranje. Tada još možemo da se šetamo po celom dvorištu koje je i inače malo, ali su kako dani prolaze, počeli su da stavljaju trake da u određeni deo ne može da se priđe. Ljudi postaju nervozniji, ali dostava hrane i svega ostalog je neometana, osim sto ne donose na vrata stana, nego do ulaza u kompaund – kaže Tijana Krstić.

Poslednjih dana marta broj zaraženih vrtoglavo raste, sve više ljudi je zaključano u svojim domovima, testiranja su svakodnevno, a onda su stigle vesti da će ceo grad biti u petodnevnom karantinu, priča Tijana. Ispred ulaza u njihov blok su uvek dva čuvara, nema izlazaka, niti jasnog objašnjenja zašto.

Tad smo se, koliko smo mogle, jer smo 13 dana zaključane, pripremile za petodnevno zaključavanje. Nismo preterivale jer je krajem marta već bila otežana nabavka preko aplikacija za dostavu, a i verovale smo da ćemo da izažemo 6. aprila. Tih pet dana totalnog zatvaranja je još uvek sve bilo nekako okej, u smislu jos pet dana, izdrzaćemo, gledamo po instagramu jer sada su bukvalno svi zatvoreni, ljudi se zezaju na temu sedenja kod kuce, porede sa 2020. Nema dakle deliverija, ceo grad je stao – seća se Tijana.

Od Grada stiže paket hrane i antigenskih kućnih setova za testiranje. Došao je 6. april, ali nema infomacija da je „lockdown“ prekinut, kaže Tijana Krstić.

Pitali smo kineske komšije da li nešto znaju, ali odgovori su bili negativni. Samo smo znali da ima sve više zaraženih – kaže Nišlijka.

Za to vreme, škola u kojoj predaje engleski nije imala onlajn nastavu, kaže Tijana, koja platu prima, dok njena sestra Ana ima onlajn časove. Najveći izazov predstavlja nabavka potrepština jer ih nema mnogo.

Imale smo sreću da znamo Kineskinju koja drži radnju sa uvoznom robom od koje je Ana uspevala da naruči šta nam je bilo potrebno. Ali to podrazumeva skoro celodnevnu prepisku sa vlasnicom, zatim pozivanje vozača. I dalje ne znam kako smo bile toliko srećne da baš ta prodavnica ostane otvorena i da se sa tom ženom poznajemo. Svaki put kad nam je stigla dostava, skakale smo od sreće. Raduješ se jer ti je stigla kisela voda, wc papir, sokovi, voće… Da toga nije bilo, zavisile bismo od paketa pomoći koje nam šangajska vlada šalje gde su pirinač, ulje, mleko, meso, nekada povrće – kaže Krstić.

Tokom skoro celog aprila testiranja su bila svakodnevna, a onda je usledio loš period.

U jednom momentu pola nasše zgrade, a i bloka odvedeno je u kovid kampove jer su bili pozitivni. Inače, svaki put kad bi neko iz bloka bio pozitivan, nama se dodavalo tih čuvenih 14 dana. Tada smo prestale da silazimo na grupna testiranja i svakog dana smo radile antigenske kućne testove. Neko vreme smo praktikovale da se šetamo na malom prostoru ispred zgrade, ali smo i to prestale – priča Nišlijka.

Život u četiri zida u dalekoj Kini nije bio nimalo lak. Trebalo da se skrenu misli, da se nađe snaga kako što bolje preživeti ove uslove.

Poremetio mi se jedno vreme san, nisam mogla da se uspavam pre 6, 7 ujutru. Kako legnem, počnem da vrtim film. Gledamo serije, ja kuvam svaki dan, Ana zove službe, ali niko ništa ne zna. Vežbamo u kućnoj improvizovanoj teretani. I čekamo – kaže Nišlijka.

U poslednje vreme je naručivanje bilo lakše, ali datum otvaranja niko ne zna. Skoro 70 dana jedini izlaz je do kapije zgrade, a strpljenja je sve manje, dodaje Tijana.

Jedino ko te razume i sa kim je najlakše podeliti muku su ljudi koji su ovde i prolaze kroz iste stvari kao i mi. I svi su na izmaku snage, ogroman broj ljudi čeka samo da se lokdaun završi i da beži odavde što dalje – kaže Tijana.

Dani su joj prolazili različito, kako kaže.

Neko jutro probudim se puna optimizma, pustim pesmu Hladnog piva „Ovo će proći“, skuvam kafu i sama sebi kažem „proći će, evo još samo malo“. Nekad sam ceo dan bez volje, vučem se po kući. Nama kažu: „lako je vama, zajedno ste, sestre ste rođene“. Većina je ovde sama. Nas dve se i posvađamo, ali ipak se izjadamo, jedna drugu dignemo. Ipak da je lako, nije – kaže ona.

Šangaj, grad koji je najlepši u proleće, gledale su samo kroz prozore.

Od jednog dinamičnog života u gradu koji pulsira 24 sata do potpunog ukidanja slobode kretanja u gradu u kome se uveče zvuk ne čuje. Osetiš se ponekad sam na planeti. Sada se nadamo da će stvari krenuti da se vraćaju u normalu. Neki od prijatelja imaju propusnice sa kojima mogu da izađu dva puta u sedam ili deset dana na po tri sata – rekla je Tijana.

Njihovom čekanju, dugom skoro 70 dana, došao je delimično kraj. Nakon višenedeljnog perioda bez novozaraženih, Tijana i Ana su uspele da dobiju dozvole da u određeno vreme izađu i pod maskama prošetaju Šangajom koji toliko vole, a u kom su imale toliko teških trenutaka.