Leskovački konjički klub jedan od najstarijih u Srbiji

Iako su inicijative za osnivanje konjičkog kluba u Leskovcu postojale još 1924. godine, klub je zvanično osnovan 1933. pod nazivom Leskovačko kolo jahača „Dubočica“. Od tada je menjao imena i lokacije, ali nikada se, kažu u klubu, nije menjala ljubav zaposlenih prema konjima i ovom sportu.

Prema rečima Milorada Karapandžića, koji konje trenira i čuva više od 30 godina, sve je počelo osnivanjem kola jahača, a klub su godinama razvijali i održavali uglavnom naslednici i bliski prijatelji osnivača, ali i zaljubljenici u konje i trke.

Davne 1933. godine osniva se kolo jahača na čelu sa Mahajlom Maznićem. Tada je klub, osim kasača koje čuva i danas, imao i galopere i preponaše. Posao se prenosio s kolena na koleno. Tako smo, na kraju krajeva, i mi, stariji treneri krenuli da radimo – kaže Karapandžić.

Leskovački konjički klub jedan je od najstarijih klubova u Srbiji, a kako kaže Karapandžić, svakako je najstariji na jugu. Jedno vreme ergela je bila premeštena kod Špitaljskog groblja, a klub se zvao “Hisar”.

Pre više od 40 godina klub je bio kod Špitaljskog groblja, hipodrom je bio izgrađen po uzoru na bečki. Međutim, zemljište sa te lokacije opština je razdelila građanima, a mi se sedamdeset i neke godine vraćamo na hipodrom kod aerodroma Mira – kaže Karapandžić.

Konje na hipodromu u Leskovcu, gde se danas nalaze prostorije kluba, kaže Karapandžić, trenira više od 30 godina.

Trke se u Leskovcu organizuju preko 80 godina

Prva trka u Leskovcu, priča nam predsednik kluba Aleksandar Ranđelović, čiji je deda Jovan Đorđević jedan od osnivača, održana je 15. aprila 1933. godine. Ranije je, kaže, interesovanje ljudi bilo veliko, te su trke okupljale i po nekoliko hiljada ljudi.

Ljudi su imali više vremena, dolazili su da gledaju konjičke trke. Prema istorijskim podacima, prva trka je okupila ljude iz čitavog južnomoravskog i pustorečkog kraja, bilo je mnogo ljudi i do danas taj rekord nije oboren – priča Ranđelović.

Iako je u Leskovcu ranije bilo više trkačkih dana, godinama unazad trke se organizuju samo 11. oktobra za Dan oslobođenja.

Trka za Dan oslobođenja je tradicija od 1966. godine. U neka bolja vremena Leskovac je imao više trkačkih dana, ali zbog loših finansija, u mogućnosti smo da organizujemo samo tu jednu, tradicionalnu trku – objašnjava Ranđelović.

Ljubav prema konjima održala klub

Loša finansijska situacija pretila je ovom klubu, ali se prema rečima 24-godišnjeg trenera konja kasača Aleksandra Jovića, on održao zbog velike ljubavi uzgajivača prema konjima, koji nisu žalili da iz svog džepa daju novac kada treba. Ceo život, kaže Jović, i on i iskusniji treneri proveli su ovde, sa konjima.

Iako ovaj sport iziskuje mnogo vremena i ulaganja, mi smo tu. Vodimo računa o konjima. Velika ljubav sve nas vezuje za ovo mesto – kaže Jović.

U klubu trenutno radi sedmoro ljudi, pored svakodnevnih treninga, oni čiste ergelu, vode računa o konjima, ali se, kaže Jović, i dobro druže. Imaju jednog potkivača, što je, pored svakodnevnih treninga, jedna od bitnijih stavki za pripremu konja za trku.

Trenira se svaki dan, bez obzira na vreme. Potrebno je mnogo ulaganja i truda, ali kada jednom kreneš s ovim poslom, teško se odustaje. Jednostavno zavoliš taj način života – kaže Jović.

I pored ne tako dobrog finansijskog stanja, ovde su, priča Jović, najbolji uslovi za trening, a klub u poslednjih 5 godina niže uspehe na takmičenjima u zemlji i regionu.

Staza je duga 1.200 metara, nasuta je sitnom rizlom i njome može da trči 14 grla u isto vreme. Važimo i za grad koji ima najbolje uslove za konje, s obzirom na to da je staza dobra, da su konji u letnjem periodu pretežno napolju, dok su u zimskom zaštićeni u toplim štalama – objašnjava Jović.

Iz gradskog budžeta odvaja se deo novca, što ističu kao pozitivnu stvar, iako se on uglavnom utroši na organizovanje tradicionalne trke povodom Dana grada. Za finansiranje puta na trke, a često i za hranu, novac izdvajaju sami treneri i vlasnici konja.

Klub je inače, do pre par godina imao svoje konje, ali je zbog nedostatka novca morao da ih proda. Ovde je sada dvadesetak konja kasača privatnih vlasnika, ali ih svi zajedno, kaže Jović, treniraju i čuvaju kao da su svi njihovi.