Ljubav prema satovima – Vuk Ivković je najmlađi časovničar u Nišu

Hobi 15-godišnjeg Vuka Ivkovića iz Niša je nekada bio veoma cenjen, a danas redak – časovničarski zanat. Interesovanje za stare satove kod Vuka je počelo pre oko tri godine i od tada ljubav prema satovima i znanje o mehanizmu koji ih pokreće raste. Talenat mladog Nišlije je da “oživljava” stare satove, a vršnjacima poručuje da i oni nađu svoj talenat.

Vuk Ivković je učenik Prve niške gimnazije “Stevan Sremac” i još kao dete počeo je da se interesuje za antikvitete. Najpre je sakupljao kovanice i novčanice, a kada je ispunio svoj cilj počeli su da ga privlače satovi.

Sa četiri godine sam prvi put dobio kovanicu od tatinog kolege – 50 drahmi i počeo sam da ih sakupljam. Želeo sam da imam što više srpskih i jugoslovneskih valuta, pogotovo iz perioda Drugog svetskog rata i inflacije i to sam ostvario. Tako je sve i počelo. Pre otprilike tri godine, tokom pandemije koronavirusa, počeli su da me privlače satovi. Našao sam stare tatine satove i krenuo da učim o njima – priča Vuk.

Sa ocem je obilazio buvljake, kupovao stare satove, upoznao kolekcionare i sa njima ih razmenjivao, ali i stare niške sajdžije koje su mu pomogle da usavrši zanat.

Budući da ništa nisam znao o satovima, meni se prvo i jedino dopao izgled i po tome sam ih kupovao. Interesovao sam se sve više, nabavio sam alat, rastavljao ih, mnoge sam uporapastio, ali sam tako najviše i naučio. Kasnije su mi kolege pomagale da usavšim zanat, ali mehanizmi su takvi da se neprestano saznaje nešto novo pa tako i dalje učim – kaže mladi časovničar.

Za razliku od nekada pune Obrenovićeve ulice časovničarskih radnji, u Nišu ih sada ima desetak, ali najmlađi niški sajdžija veruje da ovaj zanat ne može da “izumre”.

Nijedna mašina ne može da zameni ljudski um i rad. Treba imati mozak, ruku i osećaj, biti smiren i precizan. Problem je što se gubi ljubav prema satovima, elektronika menja sve – jedan sat manjeg prečnika od nekadašnjih ima više funkcija, može da izmeri i vreme i puls. Sve je manje ljudi koji prepoznaju i cene dobre satove, stare generacije i dalje znaju, ali elektronika polako pruzima sve. Zato se gubi zanat – smatra Vuk Ivković.

Kako kaže, vršnjaci ga uvek pitaju za savet kada kupuju sat, a mladima poručuje da i oni pronađu svoj talenat.

Društvu je zanimljivo što ja imam ovakav hobi, ali mislim da svi imaju neki talenat koji možda još nije izašao na videlo. Možda i oni mogu da rade ovo što ja radim, ali nemaju mogućnosti, nisu se zainteresovali ili ih niko nije motivisao. Mladi su sve više jednolični, sve rade preslikano, a zapravo smo svi različiti i talentovani. Voleo bih da se pokrenu, da otkriju sebe i rade ono što vole – poručuje Vuk.

U tome je, kako ističe, veoma važna podrška roditelja, poput one koju on ima. Da nije njegovog oca Ranka koji je sa njim rano ujutru išao buvljak, obilazio kolekcionare i sajdžije, ne bi sada ni on ustajao u pet ujutru i popravljao satove pre škole.

Talenat mladog Vuka prepoznao je i predsednik Srbije koji ga je uvrstio u „najbolje iz Srbije“ kao najmlađeg niškog časovničara, a da li je najmlađi i u Srbiji, kako kaže, znaće se ako se javi mlađi kolega.