Majstor Zoki iz Niša, čovek veštih ruku i velikog srca

Ormari, kreveti, stolice za osobe sa invaliditetom, garderoba za dečije domove, paketići i pregršt sličnih majstorija samo su deo onoga što više od dve decenije iz radionice jednog stolara iz Niša, potpuno besplatno, odlazi onima kojima je najpotrebnije.

Bata Zoki, kako Nišlije zovu Zorana Pejčića, po obrazovanju je građevinski tehničar. Međutim, zanat, koji je još kao mali učio od svoga oca, njegovo je opredeljenje. Ne pamti, kaže, na koliko je vrata pokucao nudeći pomoć mnogim sirotinjskim domovima, vrtićima, školama, crkvi.

Humanitarnim radom, koji ispunjava njegovo toplo srce, bavi se, kaže, isključivo da bi motivisao i druge da budu humani i da daruju.

Za mene i moje komšije, najveće dostignuće je videti da je neko negde počeo da radi isto što i mi. Ja sam se razboleo 1991. godine i samo pukom srećom sam ostao živ. Nakon teške bolesti, nisam više bio u stanju da radim pa sam rano penzionisan.  Tada sam odlučio da u kući otvorim stolarsku radionicu i da radeći ono što volim, pomognem drugima – objašnjava Pejčić.

Njegovim akcijama mnogi se rado odazivaju. Nišlije odavno već ne bacaju stari nameštaj već ga donose u radionicu u Železnikoj koloniji gde se majstor Zoki pobrine da on dobije novi izgled, sjaj ili svrhu.

Pomažu komšije, prodavnice, političari 

Tu su, podseća, i prodavnice nameštaja koje poklanjaju ivericu koja „pretekne“, ali često pomognu i političari, funkcioneri i dobri ljudi koji su čuli za velika dela stolara sa Palilule.

Jednom priliko sam razgovarao sa jednim predsednikom Opštine i direktorom Centra za socijalni rad koji nam je ispričao da ima problem sa  romskom porodicom koja spava na groblju i u sanducima. Onda je predsednik Opšine rekao da će im obezbediti stan ako im ja obezbedim nameštaj, što sam rado prihvatio. Ubrzo su ovi ljudi dobili krov nad glavom – ponosno priča majstor Zoki.

Nema vrtića u Nišu u kom nije popravio ili napravio potpuno  nove ormariće. Ali kako materijane stvari za mališane nemaju vrednost, Zoki u njih često ubaci i koji dodatni poklon.

Ormarići za decu nemaju neku vrednost ako su prazni. Zato smo mi od komšija kojima nismo naplaćivali popravke ili izradu nameštaja, tražili da kupe bojice, slikovnice i bojanke koje smo stavljali u ormare. Deca su onda bila oduševljena – priča kroz osmeh.

Ono o čemu rado priča je humanitarno „Meraklijsko ekološko društvo“ (MED), koje je sa komšijama osnovao pre nekoliko godina, a čiji članovi mu pomažu u humanitarnom radu.

Njegov komšiluk nadaleko je poznat po slozi i dobrim delima. Svi koji su čuli za ove Palilulce složiće se da se takve komšije danas retko sreću. Dečija garderoba ovde se, kaže  Zoki, dugo već ne baca, već se samo prenosi na mlađu decu iz komšiluka. A tradicija je i da svako dete kad se rodi dobije svoje drvo.

Ujutru vidim dete kada krene u vrtić, u ruci nosi flašu vode da polije svoje drvo. Onda stane pored njega da se izmeri da vidi ko je više porastao – kroz osmeh priča on.

Zoranova velika vrlina je skromnost, pa nerado priča o tome da je 56 puta dao krv, da je proglašen „Herojem nedelje“ u emisiji novinarke Olivere Kovačević, proglašen za „Tihog heroja“ u Blicu i da je više puta kandidovan za najviše gradsko priznanje u Nišu, nagradu „11. januar“.

Tokom majskih poplava u Srbiji 2014. godine u Zokijevoj stolarskoj radionici opremljeno je 2 tone garderobe za pomoć pogođenima. Zoran je sa komšijama nedavno za Sigurnu kuću u Nišu prikupio čak 34 para novih cipela, dok su prošle godine obradovali i mališane, deleći im paketiće prerušeni u Deda Mraza.