Nadomak Sokobanje, u predivnom prirodnom okruženju Ozrena, smešten je manastir Jermenčić o čijem se postanku i dalje nagađa, mada se pouzdano zna da je podignut 1392. godine i posvećen svetim arhangelima Gavrilu i Mihailu. Nakon dosta vremena on se opet obnavlja.
Ranije se pećina zvala i Terzijska rupa, pa se smatra mestom manastirskog krojača, a očuvani su i stari čokoti loze koji svedoče o postojanju prostranih vinograda ka selu Resniku – otkriva protojerej stavrofor Petar Milinković.
Pisanih tragova o nastanku manastira nema, ali su se do današnjeg dana očuvala dva narodna predanja. Po prvom, manastir podižu jermenski vojnici, učesnici Kosovskog boja kao vazali Turaka.
Saznavši da će se boriti protiv Srba u zemlji Svetog Save, Jermeni, kao narod koji je prvi primio hrišćanstvo, napuštaju bitku dolazeći dolinom Ibra i Morave u naše krajeve. Zajednica jermenskog naroda iz Aleksinca, Knjaževca i Niša govori u prilog tome – objašnjava protojerej.
Prema nekim predanjima je hajduk Veljko bežeći od, kako kažu, svoje žene boravio u blizini manastira sa ljubavnicom čučuk- Stanom u razapetim šatrama sa muzikom. Tada je čuo, kaže protojerej Milinković, da su Turci opljačkali Levač i Gružu.
Kako se ogromno blago prenosilo drumom za Carigrad, on sa već spremljenim četama kreće u presretanje kod Bujmira gde je Turke pobio, a veruje se da je čak 7 tovara blaga doneo ovde. Nakon toga, jureći za Homolje pred besnim Turcima, hajduci u strahu ubijaju i monaha Teofila na Sokoloci, današnjoj Moravici, kako ne bi odao njih i zakopano blago – navodi Milinković.
Stari zvonik; foto: M. ŽivkovićSmatravši manastir sedištem hajduka, Turci spaljuju bogomolje i razaraju sve do temelja. Relikvije nisu sačuvane, sem bronzanog pečata u obliku romboida sa čije je jedne strane lik Svetog Arhangela, dok je na drugoj motiv originalne istočnjačke šare.
Kada je Karađorđe došao u Resnik 8. avgusta 1804. godine, na Trnovu Petku, čuvši priču o hajducima i manastiru naređuje da se manastir obnovi, ali je on ubrzo opet propao budući da je građen od blata i kamena. Potom, nakon izgradnje gradske crkve Svetog Preobraženja 1892. godine u Sokobanji, Mitropolit Mihailo ostatak materijala daje za obnovu ovog manastira.
Danas se kod dva hrasta na padini iza samog oltara crkve nalazi gomila kamenja, deo ruševine manastira. Iako je teško pristupiti joj zbog strmine i zmija otrovnica, ovde su oni najhrabriji obrćući kamenice nailazili na delove maltera i fresaka – objašnjava protojerej.
Po drugom predanju za manastir Jermenčić kaže se da je zadužbina Stefana Lazarevića i da su ga izgradili grčki monasi Sinaiti, koji od Turaka beže i naseljavaju ove prostore. Pred Prvi srpski ustanak, uvidevši nadiranjeTuraka, pokupili su sve svoje dragocenosti i preko Save i Dunava preneli ih u današnje manastire na Fruškoj Gori.
Veruje se da su dve velike ikone koje danas obitavaju na svetom prestolu u manastiru Mala Remeta, zapravo ikone sa našeg ikonostasa. A šta je istina od sve ove priče samo sveti Bog zna – kaže protojerej Milinković.
Od centra Sokobanje Jermenčić je udaljen 8,5 km. Asfaltnim putem stiže se do izletišta Grudno gde je bolnica za specifične plućne bolesti „Ozren“, a otuda se makadamom nastavlja uzbrdo. Ušuškan među šume i pašnjake, na 850 m nadmorske visine ovaj sveti kutak pravi je raj za one željne zdravog vazduha i apsolutnog mira.
Izvor za koji se smatra da je lekovit; foto: M. ŽivkovićOd tri hladna okrepljujuća izvora u neposrednoj blizini, a ukupno ih je osam na ovom prostoru, za jedan se čak veruje da je delotvoran u poboljšanju vida, te se od davnina dolazilo u nadi za izlečenjem.
Manastir Jermenčić se otvara jednom godišnje na dan Svetog arhangela Gavrila 26. jula, kada se organizuje sabor. Tada ovo mesto potpuno oživi i odjednom stotine meštana dođe na uranak ili kampovanje, na druženje i užitak, ispunjavajući u potpunosti dvorište ovog manastira.
Nekada utočište proteranima ili povremeno sklonište hajducima, ovaj, u prošlosti razarani manastir sada predstavlja pravu oazu mira izletnicima. Menjajući svoj izgled vekovima zadnju rekonstrukciju doživljava 1992. godine, mada od 70-ih godina niko ne boravi u njemu. Sada se opet obnavlja i postoje planovi da mu se udahne novi život.
Južne vesti će u narednom periodu predstaviti kvalitete i prirodne potencijale Sokobanje.
Tekstovi će se odnositi na pridrodne resurse uključujući hranu, životnu sredinu, tradiciju, prirodne lepote, istorijske i kulturne lokacije… Pokušaćemo da prezentujemo što više potencijala koje ovaj kraj nudi i po kojima je specifičan u Srbiji i svetu.
Ovi tekstovi su deo projekta “Sokobanja u srcu prirode” koji je finansiran iz javnih sredstava Opštine Sokobanja, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti Sokobanje i širem informisanju javnosti o ovom kraju.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
— Komentari
0