Na jugu Srbije oko 1.400 migranata u prihvatnim centrima

Prema poslednjem izveštaju UNHCR-a za prošlu godinu tokom 2019. godine registrovan je ulazak 30.216 migranata u Srbiju, što je skoro duplo u odnosu na godinu dana ranije. Iako je Srbija samo tranzitna zemlja, a krajnja destinacija velike većine migranata zemlje zapadne Evrope, prema podacima Komesarijata za izbeglice, trenutno je u Prihvatnim centrima na jugu Srbije smešteno oko 1.400 ljudi i radi se najčešće o samcima iz Avganistana i Pakistana.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice, više od milion ljudi prošlo je kroz Srbiju od 2015. godine, a svi oni imaju isti cilj – da stignu do neke od zemalja Evropske Unije. Ipak, samo malo njih uđe u azilnu proceduru.

Trenutno, u 17 prihvatnih i centara za azil kojima upravlja Komesarijat za izbeglice i migracije, živi 4.427 migranata, od toga ima 807 deteta. Najviše ih je iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Iraka i Bangladeša.

Broj migranata, kažu iz Komesarijata, menja se na dnevnom nivou, jer svakodnevno dolaze i odlaze. Samo u Prihvatnim centrima na jugu Srbije smešteno je oko 1.400 ljudi i radi se najčešće o samcima iz Pakistana i Avganistana.

Migranti uglavnim dolaze mimo graničnih prelaza, a glavni pravci su iz Severne Makedonije, Bugarske i preko Albanije – kažu iz Komesarijata.

Sve manje je porodica i dece, dodaju, a trenutno najviše samaca ima u Prihvatnom centru u Preševu, a nešto manje Bujanovcu i Pirotu.

U Prihvatnom centru u Preševu smešteno je 773 ljudi, u Bujanovcu 260, a u Pirotu 171 migrant – kažu iz Komesarijata.

Prihvatni centri u Vranju i Bosilegradu jedni su od retkih porodičnih Prihvatnih centara i u njima je trenutno smešteno 212 ljudi, 150 u Vranju i 62 u Bosilegradu.

Sonia Hadari, 21-godišnjakinja iz Avganistana, jedna je od njih i, kako kažu zaposleni u centru, tamo je duže od svih. U migrantskom centru u Vranju živi nešto više od 2 godine sa roditeljima, starijom sestrom i dva mlađa brata.

Kao i većina migranata koji su u Srbiji, i ona je došla iz Bugarske. Pre nego da dođe u Vranje, živela je u Bugarskoj i to je, kaže, loše iskustvo.

Većina ljudi u Srbiji je dobra, lepo se ponašaju ako hoću da razgovaram sa njima. U Bugarskoj je odvratno, ako bih hodala ulicom samo, gledali su me kao nešto prljavo. Evo i ovde idemo u grad, ljudi su normalni i srećni smo zbog toga. Moj brat ide u školu i zaista ima puno prijatelja. Mislim da nas ljudi ovde prihvataju – kaže Sonia.

U Avganistanu su, kaže, svakodnevno bombe i eksplozije. Iz razgovora sa ljudima koji su Avganistanu, ona zna da su tamo ostali samo oni koji moraju.

Ljudi koji žive tamo govore nam da smo srećni zato što smo sigurni. Ja znam da bi 99,9 % ljudi napustilo Avganistan i otišli u drugu zemlju kada bi imali šansu. Ljudi koji žive tamo nemaju šansu, nemaju opciju da napuste zemlju, nemaju novac, niko ne živi tamo zato što želi – tvrdi Sonia.

I ljudi koji rade u Prihvatnom centru u Vranju kažu da se struktura ljudi stalno menja, a da su oni obrazovani i bogati odavno otišli. U Prihvatnim centrima gde žive porodice, kažu, nema problema sa ljudima koji borave tu, a koji se javljaju u samačkim centrima.

„Samci se lakše probijaju i dolaze na krajnju destinaciju“

Volonterka i sociološkinja Marija Stefanović iz Niša koja je radila u Prihvatnom centru u Preševu objašnjava da su bekstvo iz ratnih zona i ekonomske prilike najčešći razlozi za beg migranata koji igrom slučaja prođu i kroz Srbiju, najčešće iz pravca Makedonije.

Prvi migracioni talas je bio onaj imućniji, tada su prolazili ljudi koji su sebi platili put do Nemačke, Austrije i drugih zemalja. U drugom i trećem talasu išli su oni siromašniji koji na svakakve načine pokušavaju da se domognu zapada – objašnjava Stefanovićeva.

To što je sve više manje porodica objašnjava time da se deca koja su ostala bez porodica pridružuju grupama, a dosta je i slučajeva gde roditelji šalju decu kako bi preživeli i kako ne bi bili regrutovani u neku od vojnih formacija koje deluju na Bliskom istoku.

Migracije su delom ekonomske, ali su praćene ratnim uslovima, pa i lošim socijalnim uslovima. Oni tu vide izlaz iz haosa. Roditelji šalju decu u zemlje zapadne Evrope kako bi tamo zarađivali i slali novac u domovinu – kaže volonterka.

Muškarcima je lakše da se domognu željene destinacije kada idu samostalno ili u grupama sa drugim muškarcima, a kada se domognu željene destinacije i pronađu posao, pokušavaju da dovedu i svoje porodice.

Ima onih koji su nastradali, sa teškim pričama kako su došli do Srbije, a postoje i oni koji imaju kontakte u svim tranzicionim zemljama, sa jasnim planom da dođu do krajnje destinacije. Srbija je tranziciona zemlja, većina njih imaju nekog ko ih čeka na krajnjoj destinaciji – objašnjava Stefanovićeva.

Iako je Zapadnobalkanska migrantska ruta zvanično zatvorena u martu 2016. godine, ona nije prestala da postoji, objašnjavaju u Komesarijatu za izbeglice, a migranti koji borave u Srbiji i dalje imaju samo jedan cilj, a to je da što pre stignu do jedne od zemalja Zapadne Evrope koje su njihovo krajnje željeno odredište.

Retko ko od njih ostane i trajno se nastani u Srbiji, ali ima ponekog primera.

Bilo je dvojice momaka koji su iz Sirije i koji su postali kolege. Oni su bežali iz Sirije da ne bi bili deo vojske, došli su raznim kanalima, uz velika mučenja. Njih dvojica su dobili politički azil, dobili su posao kao prevodioci za arapski jezik. Njima se Srbija svidela i dalje rade – kaže volonterka.

Podsetimo, u razgovoru za Južne vesti, Sonia iz Avganistana rekla je da je migrantima potrebno da budu prihvaćeni kao ljudska bića koja su u drugačijoj situaciji.