Niš ostao bez “Stare Srbije” posle 146 godina

Više od jednog veka u njoj su se okupljali ugledni profesori, lekari, zanatlije, sportisti i državnici iz različitih gradova i bila je deo identiteta grada. Zatim je pretvorena u noćni klub, a onda je na niškom Trgu republike umesto kafane “Stara Srbija” otvoren market. Novinari, publicisti, sociolozi, muzičari i filmski reditelji kažu da to nije smelo da se desi i da je zatvaranjem kafane nestao deo duha Starog Niša.

Od 1876. godine, kada je otvorena, kroz “Staru Srbiju” prošli su brojni znameniti gosti. Pričajući o detaljima iz knjige “O starom Nišu”, novinar i publicista Ljubiša Sokolović kaže da nije bila samo mesto za zabavu i opuštanje, već i za sklapanje važnih poslova.

Bila je poznata i kao zanatlijska kafana jer je bila negde između Dušanove ulice i Kazandžijskog sokačeta, gde je bilo dosta trgovaca i zanatlija. Oni su se tu sastajali, svraćali na kafu, meze, rakijicu, salaticu… Svako kome je bio potreban majstor najlakše ga je nalazio u “Staroj Srbiji” – navodi Sokolović.

Dodaje da su ga još kao dečaka po gradu zaustavljali ljudi iz drugih gradova kako bi ga pitali gde je ta “Stara Srbija”. Novinari Narodnih novina tu su neretko ostavljali platu i ostajali do zore.

Tadašnji poslovođa, kad mu dosadi da dežura, umeo je da kaže: slušajte be vi, eve vam ključ, skara još gori, meso znate kud je, samo ujutru da mi vrnete ključ – priča Sokolović.

Univerzitetski profesori, ministri i ambasadori kad god su dolazili u Niš uvek su prvo svraćali tamo, pa tek onda su išli na sastanke i u rodbinu. Održavali su se tamo balovi i dodele nagrada, a konobari su nosili narodnu nošnju.

I novinar Marko Smiljković pamti kako su Nišlije nekad tamo išle ujutru na kafu i ratluk, a popodne vodile decu na ćevape.

Niš je sa “Starom Srbijom” i još nekim kafanama izgubio mnogo. Više nema pravih gradskih kafana, a one su nekad bile institucije u kojima se okupljao fin narod, ali i putnici namernici. To su bila mesta za okupljanje građanskog sveta – ističe on.

Pored “Galije” i “Amerikanca”, “Stara Srbija” za frontmena niškog benda Crne mambe, Nebojšu Saitovića, predstavlja kultnu kafanu. Kaže da se tu okupljala sva niška inteligencija, ali i boemi.

Pamtim kad sam kao mladić prvi put svirao tamo doček Nove godine 1977, a pre toga sam često s ocem sedeo u bašti. Imala je od specijaliteta sve što druge kafane u to vreme nisu. Bila je poznata po nacionalnim jelima. Čika Golub je pravio najbolje ćevape. Ta kafana bila je kult u svakom smislu – u smislu hrane, pića, boemisanja, doživljaja, priče – objašnjava Saitović.

Onima koji žele da čuju šta se dešava u gradu nisu bile potrebne novine. Dovoljno je bilo da sednu u “Staru Srbiju” ujutru na kafu, dodaje on. Kaže da je njegova baka u periodu posle Prvog svetskog rata tamo radila kao kuvarica i stekla penziju.

---

I simbol i epicentar gradskog duha

U vreme kad su zakoračili u Evropu, fudbaleri niškog Radničkog posećivali su kafanu. Filmski reditelj Vladimir Đorđević priča kako se odatle nekada polazilo na utakmice.

Naravno da je „Jug Čaira“ uvek negovao taj neki ulični gradski duh, a kafana je svakako nezaobilazni deo tog miljea – navodi Đorđević.

Profesor Departmana za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu Dragan Todorović kaže da je “Stara Srbija” dugo odolevala raznim izazovima i čuvala status kafane s dušom.

Sa svojom stoletnom tradicijom, kafana „Stara Srbija“ jedan je od najprepoznatljivijih simbola grada Niša. Locirana u najužem gradskom jezgru, bila je neizbežno stecište poslovnih ljudi i uglednih pojedinaca, ali je i običan svet njenu baštu redovno izbirao kao odredište za porodične nedeljne ručkove, o čemu svedoče brojne generacije Niševljana rođene nakon Drugog svetskog rata – ističe Todorović.

---

Dokaz da o ikonografiji grada nema ko da brine

Sve to počelo je da se menja mnogo pre nego što je umesto kafane otvoren market. Umesto zanatlijskih dućana u Dušanovoj su nikle banke i moderne prodavnice. Sokolović ističe da je godinama pre zatvaranja kafana bila pretvorena u nešto što nije ličilo na „Staru Srbiju“.

Zbog te transformacije, kaže, Niš ima sve manje duše. Tako misli i Smiljković, koji primećuje da su skoro sve poznate niške kafane pretvorene u samoposluge i kladionice.

„Stara Srbija“ odavno nije imala svoju namenu. Odavno smo taoci neke kulture koja nije niška. Mnogo kultura se u poslednjih 20-30 godina sjatilo u naš grad – kaže Smiljković.

Saitović žali za odlaskom boemskog života iz Niša i poručuje da grad nije smeo da izgubi “Staru Srbiju”.

Velika je gorčina i praznina da u takvom objektu sad bude trgovinska radnja. Pravi domaćini, ljudi koji vode ovaj grad, ne bi trebalo da dozvole to nikako – zaključuje on.

Grad nije prepoznao potrebu da je sačuva kao dobro, ističe Đorđević, a lokalna zajednica se lako odrekla nje, baš kao i Galerije “Srbije” i Oficirskog doma, gde se danas organizuju venčanja.

Gašenje njene prvobitne namene i pridruživanje lancu diskonta Todorović vidi kao dokaz da o ikonografiji grada više nema ko da brine.