Niš u policijskom času: Usamljeni grad, kad su i vrane glasne [foto-galerija]

Svetla i reklame koje pojačavaju usamljenost grada sa tek po kojim zalutalim čovekom, policijske patrole i crne mačke, ali i gospođe koje sa terase ljubazno otpozdravljaju na “dobro veče, kako ste” – tako je izgledao prvi policijski čas u Nišu u 21. veku.

Niš nikada nije bio tužniji, nego večeras – bio je jedan od komentara onih koji pamte i gora vremena od aktuelne pandemije koronavirusa. Bombardovanje 1999. i ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. dovela su u Niš vanredna stanja, ali ne i policijski čas od 8 uveče do 5 ujutru.

Komšo, begaj doma – poručio mi je poznanik na niškom dok smo se mimoilazili na Bubnju, nešto pre 20 sati, ne znajući da idem na novinarski zadatak.

Kući su žurili i vozači, preticali jedni druge, trkali se s minutima koji su ostali do potpune zabrane kretanja. Sa dva džaka na leđima, čovek srednjih godina pitao je za put za Malošište, u koje, pod težinom tereta, možda nije stigao ni do isteka policijskog časa, a kamoli početka.

Policijski čas u Nišu tačno u 20 sati počeo je aplauzom – usmerenim isključivo medicinskim radnicima koji su prva linija borbe za život, a protiv virusa. Ljudi su izašli na terase stanova na Trgu kralja Aleksandra i tapšali par minuta, a tako je bilo u celom gradu.

Dirljivo, a opet prkosno – neki su od komentara na ovu akciju.

Čas „pošteno“ nije ni počeo, a prvi već „uhvaćen“

Bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero rekla je juče da naš pravni sistem ne prepoznaje termin “policijski čas”. Ipak, prepoznao ga je policajac koji je već u 20:05 držao lekciju mladiću i naredio mu da se okrene ka haubi službene bele škode. Ubrzo je kroz Nikole Pašića protutnjala i marica.

Semafor kod Kalče, uveden da rastereti gužvu, uredno je radio, ali ni u ulici šetača kroz nišku štraftu, Obrenovićevu, niko bilo nikoga. Lavež čopora pasa u samom centru podsetio je na uobičajeno vreme.

A onda kao “poslednji čovek na zemlji” muškarac već zagazio u pedesete, ali i u vreme u koje se ne sme šetati, pita za autobus, vrti glavom na pomenutu zabranu i ne da vam da procenite da li ne prati vesti ili nema kome da ode.

Ne znam ja za to, nisam čuo. Žurio sam, ali nisam mogao da stignem Kad će autobus za Bubanj? – pitao je.

Pedesetak metara dalje u Voždovoj, policajac je “držao bukvicu” još jednom od onih koji se nisu povinovali naredbi – teško je proceniti da li je to radio glasno, ili je samo tišina bila prevelika.

Mnogi na terasama, neki da puše, neki da udahnu slobodu, nenaviknuti na zabranu kretanja.

Dobro veče, dobro smo – otpozdravila je gospođa.

Šuštanje Nišave, ples vrana, radnici koji prave društvo gradu

Tvrđava je bila pusta, kao neki skriveni zaboravljeni park. Dvoje mladih sa koferima vraćalo se preko mosta užurbano. Nakratko su razbili atmosferu neke apokaliptične scenografije bez ljudi.

Ne volim apokalipsu. Volim da pogledam na filmu, voleo sam i Černobil, ali ne sviđa mi se uopšte ovo. Sablasno je, nimalo romantično – rekao je kolega i vratio nas u realnost da sve ovo nije film.

Neke Nišlije zavide Beogradu na Dunavu, a večeras je Nišava šuštala bar kao Sava. Šaban Bajramović nije imao kome da svira na keju, a zvuk vrana iznad kejskog parka bio je gromoglasan. Čuju se one i običnim danima, ali nikad tom snagom. Ili je to bila snaga tišine.

Usamljenom gradu društvo su pravili i radnici – jedni su dezinfikovali ulice, a drugi čekali gradski prevoz da se vrate kući iz druge smene. Patrole su kružile gradom. Pas je čuvao jedna od vrata Suda, a crne mačke Poštu.

Kažu da policijskog časa u Nišu i Srbiji nije bilo od Drugog svetskog rata i nacističke okupacije. Možda bi zato najbolji pozdrav u ovo doba pandemije bio onaj koji je večeras upotrebio voditelj na N1 televiziji – “Smrt koroni, sloboda i zdravlje narodu”.

Kako je izgledao Niš u prvom policijskom času kroz objektiv Vanje Kesera, pogledajte u foto-galeriji na vrhu teksta.

Međutim, da li je do Malošišta stigao onaj čovek sa dva džaka na leđima? Kada i kako?