Niške škole nedostupne za đake koji se kreću kolicima

Više od 90% škola u Nišu nije dostupno i pristupačno učenicima sa invaliditetom, a tek 2 osnovne škole imaju liftove, a 3 toalete prilagođene takvim đacima, pokazalo je istraživanje niškog Odbora za ljudska prava. Tako Vuk i Dimitrije, koji su đaci Gimnazije “9. maj”, sede sami u učionici u prizemlju, dok njihovi drugari iz odeljenja imaju čas u kabinetima koji se nalaze na spratu zgrade.

Dimitrije koji ide u 3. razred ističe da bi mu puno značili da škola ima lift, kako ne bi morao da ostaje sam dok traju časovi biologije, hemije, fizike i informatike u kabinetskim učionicama na spratu.

Taj lift bi značio puno nama, ali i sledećim generacijama. Mogli bi da se krećemo i idemo do sprata, a tako bi bolje savladavali gradivo. Ovako nam sve zapisuju, snimaju i prenose drugari šta je rađeno na vežbama – objašnjava Dimitrije.

Da nije lako biti đak ukoliko ste u kolicima, potvrđuje i Vuk Đorđević, koji je pre Gimnazije “9. maj” završio OŠ “Kralj Petar Prvi”.

U osnovnoj školi je bilo rampi, ali su one stalno morale da se premeštaju. Osim toga, nisam mogao da priđem toaletu do mog 6. razreda, kada je on adaptiran. Problem je bio i za informatiku jer je kabinet bio na spratu, gde nisam mogao da priđem – priseća se Vuk.

Direktor Gimnazije “9. maj” Nebojša Lekić ističe da je to jedina gimnazija u Nišu koja ima rampu, kao i da je adaptiran mokri čvor za potrebe osoba sa invaliditetom.

U planu je da obezbedimo lift kako bi im svi kabineti bili dostupni. Oni jesu oslobođeni od časova fizičkog, ali zašto da ne budu tu u sali sa svojim drugarima – kaže Lekić.

---

Novac namenjen za adaptaciju ostao neutrošen

Da je 2012. godine Grad Niš u budžetu predvideo 3,5 miliona dinara da se tri škole učine pristupačnim i dostupnim za đake koji koriste kolica za kretanje, ali da taj novac nije iskorišćen, ističe Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava.

Plan je bio da se ugrade liftovi u dve škole i jedna pristupna rampa i toaleti. Sve je ostalo na nivou odluke. Novac nije iskorišćen – kaže Đorđević.

Napominje da je obaveza lokalne zajednice da stvori jednake uslove za sve građane, bez obzira na njihova lična svojstva.

Želimo da Skupština Grada u budžetu za narednu godinu predvidi sredstva, oko 3 do 4 miliona dinara, što je 0,030 % budžeta za 2019. godinu. Toliko malo, a toliko nedostupno. Reč je o najmlađima koji su diskriminisani i koji zbog tih prepreka ne idu u školu – ističe Đorđević.

Napominje da je neobjašnjivo zašto ni posle 6 godina ovaj problem nije počeo da se rešava, odnosno zašto se ne planiraju te rekonstrukcije škola.

Bojana Stanković iz Sekretarijata za obrazovanje, na forumu organizovanom na ovu temu, istakla je da škole nisu ni potraživale novac za adaptaciju zgrada za đake koji se kreću kolicima. S druge strane, objašnjava da 3 planirane škole nisu prilagođene, iako je to bilo planirano 2012. godine, jer su se javili tehnički i imovinski problemi.

Potrebe da se škole prilagode deci sa invaliditetom su u suprotnosti sa onim što imamo na terenu. Škole su građene pre i posle Drugog svetskog rata i nisu građene tako da mogu da budu prilagođene potrebema dece sa invaliditetom. Tako da se utvrdilo da nema tehničkih mogućnosti da se ugradi lift. Škola “14. oktobar” je bila karakteristična po tome jer nisu bili rešeni imovinsko-pravni odnosi, pa nismo mogli da dobiju građevinsku dozvolu za ugradnju lifta – rekla je Stankovićeva.

Napominje da je sada sve na Sekretarijatu za investicije, dok je gradski većnik Bratislav Vučković rekao da se nada da će u 2019. godini biti pronađeno zajedničko rešenje da se arhitektonske barijere u školama uklone.

* U saradnji sa Komitetom pravnika za ljudska prava (JUKOM)