Nova pravila – o onima kojima je pomoć najpotrebnija brine samo jedan asistent

Nišlija Bojan Kocić od rođenja živi sa spinalnom mišićnom atrofijom, kreće se u invalidskim kolicima i personalni asistent mu je zamena za ruke i noge. Od početka godine o njemu brine samo jedan asistent, 5 dana nedeljno po 8 sati, te se boji da ostane sam kada se on razboli ili ode na odmor. Većnica za socijalna pitanja Tijana Đorđević Ilić kaže da zbog novog pravilnika Kocić ima pravo na samo jednog asistenta, ali da on mora da ima zamenu u slučaju da ne može da radi.

Dok je Bojanov brat Ivan bio živ o njima su brinula tri asistenta. Ipak, Kocić kaže da otpočetka godine zbog izmene pravilnika i zakona o njemu brine samo jedan asistent. Zakon propisuje da jedna osoba sa invaliditetom ima pravo na jednog asistenta, ali Kocić kaže da njemu to nije dovoljno da bi mogao normalno da funkcioniše.

Asistent su moje ruke i noge i ja bez njega ne mogu. Ako nije tu ja sam biljka koja čeka da je neko zalije, da joj da život, da mi da da jedem, popijem vodu, lekove. On ima pravo na godišnji odmor, bolovanje, slobodan dan i ja se bojim kako ću da živim kada se to desi – pojašnjava Kocić.

Kocić već mesecima živi sam, bez brata koji je nedavno preminuo, a osim personalnog asistenta koji o njemu brine, ima pravo i na geronto-domaćicu. Ipak, kaže da ona može samo da mu da da jede i pije vodu, ali ne može da mu pomogne da ode u toalet ili da ga podigne iz kreveta.

Sam ne može da uzme ni čašu vode zbog bolesti sa kojom je rođen, jer su mu ograničeni pokreti ruku.

Ujutru kad se probudim, a asistent nije tu, razmišljam da li ću da ustanem i kako ću da ustanem iz kreveta. Nikad nisam siguran da će da dođe, da li se možda razboleo, kad ima slobodan dan razmišljam da li će mi doći neki prijatelj da mi pomogne. Ako sam u kolicima sedim pored kompjutera čekam da neko dođe, ako sam u krevetu opet čekam nekoga da mi pomogne, stalno čekam nečiju pomoć da mogu da funkcionišem – priča Kocić.

Iako je svojim radom uspeo da se izbori za minimalnu invalidsku penziju i prima novac za tuđu negu i pomoć, zbog skupih lekova nema dovoljno novca da sebi plati još jednog asistenta. Ističe da bi mu život bio mnogo lakši kada bi Grad mogao da mu pomogne i učini nešto da dobije još jednog asistenta i ne zavisi od jednog čoveka.

Asistent mora da ima zamenu

Većnica za socijalna pitanja Tijana Đorđević Ilić kaže da je upoznata sa Kocićevim slučajem, ali da Grad nema mnogo mogućnosti da mu pomogne. Pojašnjava da je to zato što je pred novu godinu usvojen Pravilnik o bližim standardima i uslovima iz oblasti socijalne zaštite u kome je definisano da o jednoj osobi sa invaliditetom brine jedan personalni asistent.

Tako je u celoj Srbiji i tako je po zakonu i pravilniku, to više nije projektno finansiranje. Sada stručne službe odlučuju o tome, ne odlučuju pojedinci koji imaju podržan projekat kao što je nekada bilo. Bojan ima druge vidove socijalne zaštite, ima geronto-domaćicu 3 sata dnevno, to plaća Dom zdravlja, a ima preko kućnog lečenja ono što mu po zakonu pripada to je 3 sata dnevno i tu je pokriven 6 sati i personalnu asistenciju 8 sati to je 14 i prima tuđu negu i pomoć u novcu i može da angažuje nekog da mu pomaže – priča većnica.

Većnica kaže da bi Kocić možda trebalo da razmisli i u dogovoru sa asistentom bolje rasporedi tih 8 sati dnevno koje ima. To što njega najviše brine – da će mu asistent otići na bolovanje ili godišnji odmor na šta ima pravo po zakonu, većnica kaže da mora da mu se nađe zamena i da Kocić ne sme da ostane sam.

Mora da se poštuje i njihovo radno vreme i sati. U tim situacijama kada neko ode na bolovanje ili odmor, onda mora da se angažuje zamena do povratka i neko mora da menja tog personalnog asistenta bez pauze. Mi taj pravilnik ne možemo da menjamo, više u Srbiji niko nema pravo na dva asistenta, mi to ne bismo mogli da plaćamo – pojašnjava.

Kaže i da Kocić uvek može da se javi nadležnima ako bude imao neki problem sa uslugom personalne asistencije, jer je zasad ovo jedino rešenje.