Novac i politika nasilno menjaju srpski jezik

U jezik i njegovo izučavanje ne treba da se meša ni politika, ni ekonomija, a tako nešto se dešava raznoraznim kampanjama kojima se jezik „brani“, kaže Branimir Stanković, asistent na Departmanu za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu.

Iako su često osporavani, jezički izrazi kao što su „hvala puno“ ili „strašno dobro“ nisu ništa drugo do metafora, tvrdi Stanković i naglašava da lingvisti ne mogu da oduzmu čak ni stilsko pravo ljudima da koriste ovakve sintagme.

Izmene u pravopisu i normiranom jeziku kojih smo svedoci poslednjih godina nisu ništa drugo do „jezički inženjering“ koji, tvrdi Stanković, iza svega ima ekonomsku polaznu osnovu.

Zašto mora da se kaže „na žurki“, a nikako ne „na žurci“? Zašto poslednje izmene predviđaju da se londonski „Big Ben“ piše malim slovima? Pravopis koji se danas sprovodi je inženjering jezika, a ne lingvistika. Pritom, te kvalitetno ukoričene knjige moraju da imaju sve biblioteke u Srbiji, svi profesori jezika, sve škole. Možete zamisliti koliko je to para – priča Stanković.

Da bi se zaista uočile promene u jeziku, kaže Stanković, neophodno je otići, recimo u pirotski kraj i tamo sprovesti istraživanje kako se određene promene manifestuju. Nažalost, tvrdi on, umesto za naučna istraživanja, novac odlazi na skupe knjige koje veštački menjaju jezička pravila i pravopis.

Stanković deli mišljenje svog mentora Bobana Arsenijevića da su kampanje kakva je i aktuelna „Negujmo srpski jezik“ direktno usmerene protiv onih govornika koji pričaju dijalektom.

Govornici dijalekata se osećaju manje vrednim, nekulturnim. To je direktno usmereno protiv njih. Oni doživljavaju diskriminaciju sličnu onoj koju doživljavaju pripadnice ženskog pola i nacionalnih manjina – kaže Stanković.

Asistent naglašava da oni koji se „bore“ da sačuvaju jezik ne shvataju da su govonici dijalekata u prednosti „jer mi razumemo i koristimo i njihov varijetet i svoj“.

Takođe, ukazuje i na to da tzv. branioci jezika ne treba da brinu, jer jezici nestaju onda kada fizički nestane i poslednji govornik, a ne kada govornici počnu da izgovaraju strane reči, dodajući da će ćirilica opstajati dok god, tvrdi on, deca u prvom razredu prvo nauče da na ćirilici napišu svoje ime i prezime.

Da bi se jezik nesmetano razvijao i menjao, neophodno je da oni koji se bave njime, zaključuje Stanković, shvate da lingvistika ne propisuje, nego opisuje jezik.