Novogodišnji i božićni praznici u niškom logoru 1942.

Batine, glad, neizdrživa hladnoća, ujedi pasa, valcer po njihovim isprebijanim telima i sveštenici sa zadatkom da razotkriju da li su komunisti ili ravnogorci, samo su neke od muka kroz koje su prošli zatočenici logora na Crvenom krstu u Nišu tokom praznika 1942. godine.

Oni koji su preživeli bekstvo iz logora, zimu 1941/1942, prema svedočenjima koje se u niškom Narodnom muzeju sakupljali šezdesetih godina, pamtili su kao najhladniju zimu u 20. veku.

Po toj zimi, seća se Milosav Đurić Era, jedan od učesnika proboja 12. februara 1942, nemački vojnici su iz zatvoreničke sobe izvodili logoraše jednog po jednog, a onda bi ih terali da se svuku do pojasa i da potrbuške legnu na veliki, drveni sto postavljen u logorskom dvorištu. Prema Đurićevim rečima, 2 stražara bi im držali ruke, 2 noge, 1 glavu, dok bi ih 2 tukla korbačem ili palicom, sve dok se nesrećni logoraš ne bi onesvestio, a potom bi ga tako onesvešćenog bacili u sneg.

Došao sam ja na red. Svukao sam svoju košulju i pantalone raskopčao, pa kada su bacili u sneg onog pre mene, mene su bacili na sto. Pendrecima su me tukli kao i sve druge: od vrata do slabina. Ja sam nekako izdržao do bubrega, ali kada su počeli da me tuku po slabinama, u jednom momentu sam kriknuo i tada mi je pošla krv na usta, oteo sam se od Nemaca i ujeo jednog od njih. Posle toga ne znam šta je bilo. Probudio sam se u gomili ljudi – izjavio je Đurić.

Oni koji su preživeli te muke govorili su kako su onesvešćene zatvorenike u ćelije unosili oni zatvorenici koji su bili te sreće da ne dobiju batine. Izmrcvarene logoraše, spuštali su na betonski pod posut tankim slojem slame.

---

Logoraši kao podijum za novogodišnji valcer

Pored „uobičajene doze batinanja“ koja se ponavljala gotovo svakodnevno, Đurić je upamtio i to da su oko Nove godine Nemci bili stalno pijani i da su terevenčili po čitavu noć u kafani “Jugoslavija” (danas “Dve lipe”).

On je kazao kako su baš za doček ili koji dan posle dočeka, nemački vojnici doneli gramofon u logor. Međutim, logorašima nije bilo do pesme, jer su ih Nemci poskidali, pretukli i preko njihovih plugolih tela zaplesali velcer.

Puštali su muziku sa ploča i igrali valcer, tako što su se dvojica po dvojica hvatali i po golim telima igrali. Možete zamisliti kako to izgleda kada je mraz 30 C ispod nule, telo nago, prebijeno, krvavo, a Nemci sa čizmama koje su potkovane ekserima okreću se po telima. Jasno je da su tu bile samo žive rane – govorio je bivši logoraš.

---

Na Božić došli su i sveštenici

Logoraši pamte da su početkom januara, nemački stražari kako bi se zabavali, u ćelije puštali pse koji su kidisali na nesrećnike, ali i lokalne prostitutke koje su se rugale iznemoglim i premrzlim zatočenicima. Međutim, svima je u sećaju najjasnije ostao dan Božića.

Dan je tekao kao i obično: umesto bogate trpeze, logorašima je za doručak bio poslužen čaj, za ručak malo proje i bućkuriš sa nekoliko krompira, a za večeru ono što je ostalo od ručka. Međutim, u toku večeri, seća se Živan Radovanović sa nemačkim vojnicima i komandantom logora Robertom Hamerom ušla su i 2 sveštenika.

Sećam se jednog misterioznog slučaja, a to je uoči Božića, kada su Nemci organizovali liturgiju. Doveli su 2 sveštinka u logor, i oni su čitali razne liturgije i tome slično, a postavljali su i kandila i njima mahali da nas okade tamjanom. A onda su naredili svakom od logoraša da priđe sveštenicima i da im poljubi ruku. – govorio je Radovanović.

Međutim, tvrdio je Radovanović, komunisti su se dogovorili da to ne učine.

Niški istoričar Aleksandar Dinčić kaže da nisu mnoge poznate mnoge “pikanterije” iz tog perioda, ali i da je bilo vrla jasna nemera uprave logora zbog čega je odlučeno da logor posete sveštenici.

Nemci su to na neki način iskoristili kako bi videli ko su nacionalisti, a ko komunisti. Svi oni koji su bili za kralja i monarhiju su se priklonili sveštenicima i celivali im ruke, a komunisti su navodno ostali dosledni da su narodni borci i da nemaju veze sa religijom – rekao je Dinčić.

Kroz logor „12 februar“ na Crvenom krstu od 1941. do oktobra 1944. prošlo je više desetine hiljada ljudi, a mnogi od njih su završili pred streljačkim vodom na Bubnju.