O borbi protiv leukemije godinu i po dana posle izlečenja – pobeda i kad nisi favorit

I u najpopularnijem timskom sportu, on na koš baca sam jer u društvu ne sme. Sportski novinar iz Niša Aleksandar Nikolić posle transplantacije matičnih ćelija koštane srži imunitet gradi od nule, pa je na oprez, na kakav je zbog pandemije sada prinuđen ceo svet, već navikao. Odgovoran i vedrog duha, ali ne uplašen – takav je bio i tokom bolničkih izolacija, pa čak i u trenucima kada su lekari izlečenju davali šansu od samo 10 odsto.

Tokom lečenja od akutne mijeloidne leukemije, za koju je saznao pre dve i po godine, bilo je komplikacija, problema sa nedostatkom novca za lečenje u inostranstvu, ali ništa od toga nije pokolebalo Aleksandra da ostane pun optimizma i da ga prenosi i na svoje najbliže.

Prvi razgovor sa hematologom pamti do detalja. Od njega je, posle analiza, čuo da dileme o dijagnozi nema i da predstoji „duga, neizvesna i rovovska borba“. Aleksandar nije odmah shvatio kakvo ga iskušenje čeka iako je znao da životna pretnja postoji. Inspirisan sportom koji je od detinjstva pratio iz ljubavi, a kasnije i zbog posla, za „borbu protiv opakog rivala sa odličnom odbranom“ osmislio je odgovarajuću taktiku. Ostao joj je dosledan do samog kraja borbe.

U razgovoru sa samim sobom, u četiri zida bolničke sobe, rekao sam sebi da nisam ni prvi, ni poslednji kog je zadesila takva sudbina i da neću biti ni prvi, ni poslednji koji će izaći kao pobednik. Koji je recept? Ostati pozitivan i ne dozvoliti rivalu da te slomi i natera te da kloneš duhom, da se predaš, da te obuzmu crne misli i da to bude tvoja svakodnevica – govori Aleksandar.

Ubrzo je postalo jasno da je odlazak u inostranstvo neophodan.

Na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu rade transplantacije sa srodnim donorom u slučaju visoke podudarnosti ili se traži nesrodni donor preko evropske ili svetske banke donora. Meni se brat nije poklopio u potrebnom procentu, a iz svetske banke su mi našli donora koji je mogao da se odazove tek za 6 do 8 meseci. Bilo je rizično čekati toliko, a možda bi bilo i kasno, tako da sam iscrpeo sve opcije za transplantaciju u Srbiji – priča Aleksandar.

---

Opcija za izlečenje na klinici u Turskoj

Nakon iscrpnog raspitivanja o najboljim klinikama, on i njegova porodica odabrali su turski Acibadem i otišli na razgovor u Istanbul. Lekar mu je kao opciju predstavio i haploidentičnu transplantaciju matičnih ćelija, koja može da se izvede i sa srodnim donorom sa samo polovičnom podudarnošću.

Onda oni tu podudarnost dovode do optimalne. Video sam i kakvi su uslovi na toj klinici i odlučio da, ako transplantacija bude potrebna, odem tamo. A to se ispostavilo jako brzo – priseća se Aleksandar.

Prve procene su govorile da će lečenje u inostanstvu koštati stotinak hiljada evra, ali se zatim, zbog dodatnih nužnih terapija, ispostavilo da je reč o cifri od više stotina hiljada. Svim srcem i s punim pravom je verovao da će njegovi najbliži uspeti da reše tu stranu problema.

Od porodice i devojke sam imao bezrezervnu podršku. Imam mnogo prijatelja, kolega sa posla i fakulteta i verovao sam da će se formirati jedan tim koji će znati samo za jednu opciju, a to je pobeda – priča Aleksandar.

Tako je i bilo. Kolege novinari su se potrudili da priča o Aleksandru probudi prvo Nišlije, a onda i celu Srbiju, pa su novcem pomagali sugrađani, klubovi, čak i poznati sportisti. Pred samu transplantaciju, u pomoć je pritekla i država.

Aleksandar je u Nišu primio četiri hemioterapije na koje je prvo reagovao dobro, a onda su mutacije na genima izazvale komplikacije.

Onda sam lečenje nastavio u Acibademu. Primio sam još par hemioterapija, ali sam bio takav slučaj da meni hemioterapije jednostavno nisu pomagale i bolest je krenula da napreduje, a mutacija na genima da se usložnjava – otkriva Aleksandar.

Duge bolničke dane kratio je poznanstvima sa drugim pacijentima. Ne sme se, kaže, dozvoliti da sekund traje minut, a da minut traje sat. Međusobno su se bodrili kad neko klone. Loša strana takvih poznanstava je što se ponekad desi da „saborac“ izgubi.

Bolest je nepredvidiva, svako drugačije reaguje na terapiju i lečenje. Moraš da se pripremiš da ćeš te saborce, na tom putu ka izlečenju, u nekom trenutku izgubiti. Na to opet moraš gledati sa pozitivne strane i jačati na tom putu izlečenja jer, ako on nije uspeo da se izbori sa tim protivnikom, ti imaš motiv više da baš zato pokušaš da na kraju izboriš pobedu – govori Aleksandar.

---

Iznenađenje o kom nije ni sanjao

Saborac u susednoj bolničkoj sobi bio je otac čuvenog turskog košarkaša Kerema Tunčerija, poznatog među srpskim ljubiteljima košarke po tome što je 2010. godine, u polufinalu svetskog prvenstva u Turskoj, „iskoristivši kratkovidost arbitara“ sa aut-linije postigao odlučujući koš i Srbiju ostavio bez borbe za medalju.

Za Aleksandrovu strast prema sportu i tome da je „pasionirani zaljubljenik u košarku“ znalo je svo medicinsko osoblje.

Tokom vizite doktor me je pitao da li znam ko je Kerem Tunčeri. Meni se odmah upalila lampica u glavi. Kakvo pitanje, naravno da znam, u Srbiji svako zna ko iole prati košarku! – odgovorio mu je Aleksandar.

Medicinske sestre i tehničari priredili su mu iznenađenje o kom nije mogao ni da sanja. Neočekivano ga je posetio, kako ga je kasnije nazvao, „košarkaški neprijatelj Srbije broj 1“.

Sestre su mi rekle da je neko došao da me vidi – bio je to Kerem! Razgovarali smo petnaestak minuta o mnogo čemu – o tom meču, košarci, a pošto je njegov otac bio sveže bolestan, preneo sam mu svoja iskustva i dozu optimizma – kaže Aleksandar.

Nakon što ga je gost napustio, o poseti se pohvalio kolegama u Nišu i dobio ideju da utiske „stavi na papir“ i pretoči u blog. Tekst šaljivog naslova „Neprijatelj pred vratima“ nastao je za samo nekoliko sati jake inspiracije, a o njegovom kvalitetu govori činjenica da su ga narednih dana objavili mnogi lokalni i nacionalni mediji, pa i turski Hürriyet.

---

I kad su šanse male, one postoje

U Turskoj su se ređale terapije jedna za drugom, ali dobrih rezultata nije bilo. Procenat malignih ćelija u organizmu bio je visok i iznosio oko 80 odsto.

Lekar je rekao da je izlišno slabiti telo i uništavati organe hemioterapijama jer očigledno postoji otpornost organizma. Preostaje samo transplantacija, ali je zbog velikog broja malignih ćelija u organizmu šansa za njenu uspešnost u tom trenutku bila samo 10 posto! – prepričava Aleksandar.

Ovo je za njega i porodicu predstavljalo šok.

Kad ti neko kaže – imaš 10 posto šanse da preživiš… Ali druge opcije nije bilo. Pa ništa, onda idemo dalje, šta sad! Dva-tri dana nakon saznanja kolike mi se šanse daju za pobedu, nije mi bilo svejedno, ali, budući da sam ceo život u sportu, znao sam da ne moraš uvek da budeš favorit da bi pobedio. Kako u sportu, tako i u životu – govori Aleksandar.

Prognoza nije bila obećavajuća, ali Aleksandrova vera i ljubav njegove porodice – jesu. Nakon transplantacije matičnih ćelija koštane srži, koje je donirao Aleksandrov mlađi brat Stefan, ostalo je samo da se čeka krajnji rezultat. Stigao je u maju prošle godine.

Na kraju, desilo se to da su se nove ćelije primile i krenulo je sve iz početka. Bilo je interesantno čuti od lekara da sam ja, imunološki posmatrano, bio beba u telu, tada, dvadesetosmogodišnjaka. Oporavak je trajao još godinu dana. Potrebno je da baš vodiš računa kako bi se stvorio novi imunitet i kako bih se vratio normalnim životnim aktivnostima – objašnjava Aleksandar.

---

Nazad basketu i novinarstvu

Jedna od prvih aktivnosti kojima se vratio jeste basket. Dok traje pandemija koronavirusa, na koš baca sam.

Juna ove godine sam prvi put izašao na teren i šutnuo par puta. Osećaj je bio neverovatan! Ova situacija sa korona virusom remeti moj povratak sportu, ali zdravlje je sada na prvom, drugom i trećem mestu, pa polako, biće dana za megdana i češćih odlazaka na basket sa drugarima, prijateljima, kolegama – strpljiv je Aleksandar.

Vratio se i novinarstvu, i to nakon što mu je Sekcija sportskih novinara Niša dodelila nagradu za najboljeg među sobom, a to je zaslužio tekstom iz bolničke sobe. Novac od nagrade donirao je za lečenje jednog sugrađanina u inostranstvu.

Ni danas, godinu i po dana nakon pobede, Aleksandar ne prestaje da se bori. Sada ne za sebe, već za druge sa sudbinom sličnom njegovoj. Sa verenicom Emom, koja je sa njim prošla ceo trnovit put, pokrenuo je blog da bi, osim što savetuje i motiviše, do detalja pojasnio komplikovanu proceduru za lečenje van Srbije.

Kada čujem da neko oboli od leukemije, trudim se da pomognem koliko mogu. Mislim da je pozitivna energija presudna i pokušavam da nju prenesem na te ljude. Novac će se sakupiti, ljudi su humani više nego što mislimo. Ali ni novac, ni svi uslovi za perfektno lečenje, ne znače ništa ako ti ne veruješ u pobedu kao ishod – izričit je Aleksandar.

Priznaje da nije lako ostati pozitivan u bolničkoj sobi i kaže da je normalno da povremeno naiđu te crne misli. Međutim, pobeda je, priča kroz osmeh, moguća i kad procenti ne obećavaju izlečenje jer, citira lekara iz Turske sa kojim je još u kontaktu, medicina nije matematika i u medicini 1 i 1 nisu uvek 2.