„Pametnik“, čuvar Dimitrovgrada i anti-ratni simbol

Na Neškovom brdu, iznad Dimitrovgrada, odakle se kao na dlanu vidi grad na putu Evrope ka Aziji, leže zajedno u smrti, slavi i večnosti bivši neprijatelji iz srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Tu ponosno i prkoseći svim podelama stoji spomenik “Pametnik”, jedinstvena i univerzalna opomena budućim generacijama i simbol besmisla rata.

“Pametnik” je zajednička grobnica srpskih i bugarskih vojnika, a kako navodi istoričar Dušan Obradović, koji proučava srpsko-bugarske odnose, ne zna se tačan broj sahranjenih i varira od 100 do nekoliko stotina. Istorija je, kao i uvek, maćeha prema običnim vojnicima i njihovim sudbinama. Ono što je poznato je da je inicijativu za njegovo podizanje, kako bi u večnosti zajedno odmarali oni koji su pucali u prsa jedni drugih, dve godine nakon rata pokrenuo učesnik sukoba, bugarski pukovnik Pačev.

Tadašnji komandant caribrodskog garnizona bugarske vojske pukovnik Pačev naredio da se posmrtni ostaci palih ratnika sa obe strane polože u zajedničku grobnicu na Neškovom brdu gde je vođena bitka. Namera je bila oficirski odati počast svim poginulima, ali i poslati anti-ratnu poruku, što je spomenik i danas – rekao je Obradović.

“Pametnik” je završen tek oko četvrt veka posle inicijative Pačeva, dodaje Obradović, a izgradili su ga sami stanovnici Dimitrovgrada koji se tada zvao Caribrod.

Spomenik je visok desetak metara, sa metalnim krstom na vrhu, a geometrijski predstavlja spoj pravilne piramide i heksaedra.

Izdiže se iznad Dimitrovgrada, simbol je grada, nalazi se na koti 678, a istoričar Obradović ga vidi kao “odašiljača poruke svima na politički turbulentnom Balkanu”.

Ima pomalo i tužnu sudbinu jer je izgrađen plemenitim motivima početkom 20.veka, a morao je da gleda još 3 srpsko – bugarska rata, od Drugog balkanskog, preko Prvog, do Drugog svetskog, a samim tim Pametnik je svedočio ne baš velikoj pameti onih koji na Balkanu brzo zaborave prošle ratove – ocenjuje Obradović.

Sam naziv koji mu je narod nadenuo ima više značenja. Lingvista Ivan Pantić pojašnjava da je “pametnik” bugarska reč za spomenik, liči i na ruskoslovensku “vječnaju pamjat” ili večnu slavu, a asocira i na pamet, odnosno razum.

Kombinacija sva ova tri značenja verovatno je to bila i jedna od anti-ratnih namera zbog istorijskog konteksta u kojem je podignut, nije to retka pojava sa nazivima spomenika – kaže Pantić.

---

I pisci svedočili o besmislu sukoba

Miloš Crnjanski i “Dnevnik o Čarnojeviću”, Erih Marija Remark i “Tri ratna druga”, Ernest Hemingvej i “Za kim zvona zvone”, samo su neki od velikih pisaca, učesnika ratova, koji su svojim delima ostavljali anti-ratna umetnička svedočanstva. Tako je i srpsko-bugarski rat 1885. imao svoje umetničke junake – sa srpske strane Branislava Nušića, a sa bugarske Ivana Vazova. Obojica su pisala o tom ratnom okršaju koji je, zaključuje se iz njihovih dela i životnih prilika, ostavio veliki utisak na njih.

Tada sam video prvog ubijenog vojnika, prvu žrtvu ovog bratoubulačkog rata! Odmah sam pomislio na majku i rodbinu ovog nesrećnog mladića. Da li su znali u ovom času da on leži u ovoj klisuri nedišući? Šta li su mislili o njemu? Sigurno su verovali da je živ; čekaće ga dugo, ali ga neće dočekati… Večeras će se možda njegova majka pred ikonom moliti za njegovo zdravlje, dok će mu u isto vreme neki vuk zubima kidati promrzlo meso… I zašto je ovaj nesrećni Srbin došao ovde da ostavi svoje kosti? Da li je to on želeo? I da li je znao zašto ga ovde vode? Pita li neko list koga vihor odnosi zanavek? – pisao je Vazov.

Jedan od istaknutih učesnika ovog rata, sa srpske strane, kako navodi istoričar Obradović, bio je kapetan Mihajlo Katanić. Dve godine kasnije je umro i sahranjen bez nekih posebnih počasti, zaboravljen od kralja Milana i političkog vrha, koji nisu voleli da se sećaju 1885. jer, kako kaže Obradović, bila je to za sve “nesrećna srpska ratna epizoda”. Revoltiran time, veliki srpski pisac Branislav Nušić napisao je pesmu “Dva raba” zbog koje je osuđen na 2 godine zatvora.

---

Misija “Pametnika”

Do srpsko-bugarskog sukoba 1885, kako objašnjava istoričar Obradović, došlo je iz “hira” kralja Milana Obrenovića. Nezadovoljan ujedinjenjem Bugarske i Istočne Rumelije, želeo je da napadom na Bugarsku oslabi suseda i balkanskog političkog rivala, ali napad nije uspeo zbog manjka motivacije srpske vojske, jer “niko nije mogao baš najbolje da im objasni zašto napadaju tuđu zemlju”, precizira istoričar. Posle neuspeha kod Dimitrovgrada i Pirota, povukao se, a ovog rata se svi nerado sećaju i tretiraju ga kao “nedonošče” zbog svoje “ofanzivne karakteristike”.

Skoro vek i po kasnije, filolog Saška Todorova ističe pomalo tešku sudbinu pograničnih gradova, među njima i svog Dimitrovgrada, uvek rastrzanih između dve zemlje, čas u jednoj, čas u drugoj državi, ali to shvata kao prednost višenacionalnih sredina sa burnom istorijom, jer se “ne pridaje značaj nacionalnom etiketiranju, pa svako ko živi u takvoj sredini razvija osećaj tolerancije”.

Pametnik, pak, vidi kao univerzalni simbol besmislenosti podela i međunacionalnih ratova.

Pametnik nas poziva da se dozovemo pameti. Tu su sahranjeni i bugarski i srpski vojnici zajedno čime se ukazuje na to da smo svi mi isti i delimo istu sudbinu. Rađamo se, odrastamo, volimo, mrzimo, radujemo se, tugujemo, živimo, umiremo, bili Bugari, Srbi, Englezi, Kinezi. U mom rodnom gradu imaš puno pravo da se nazivaš Bugarinom, Srbinom, ili pak ako hoćeš, i jednim i drugim, nijednim ili Šopom na kraju krajeva, niko ti neće sporiti pravo da se deklarišeš onako kako želiš, ili da se uopšte ne deklarišeš. Bitno je ko je kakav, ne ko je šta – kaže Todorova.

Utisak je da je svoju misiju pomirenja i više razuma, “Pametnik” ipak ostvario.

“Pametnik” ove godine obeležio je svoj 130 rođendan, jer je kosturnica, kao preteča spomenika, započeta 6. maja 1887. godine.