Parče drveta može biti i bager, i formula

Da detetu nisu neophodne skupe brendirane igračke koje „govore“ ili „pevaju“ da bi se zabavilo i istovremeno učilo, pokazuju roditelji dvogodišnjeg Doroteja koji sve sa čime se on igra prave ručno.

Kamen, drvo, testo i tkanina osnovni su materijali koje Nina i Milan Spasić samo pomoću ubodne testere, bušilice, lemilice i igle za šiće pretvaraju u kamion, katapult, šah, Sneška Belića ili konjića. To je, kažu, njihov roditeljski hobi.

Jedine Dorotejeve plastične igračke su one koje je dobio na poklon.

– Ako je igračka bučna, dete hoće da je pobedi, da bude jače od nje. Zato deca ponekad posle igre agresivno lome igračke. Drvo koje je prirodno i ćuti čini ga kreativnim i umiruje ga. Uz to, samo može da mu dodeli osobine koje želi. Uz maštu, obično drvo u njegovim rukama može da bude i bager, i formula – priča Nina.

Ona i suprug namerno ostavljaju igračke „nesavršenim“ i ne kriju njihove nedostatke. Cilj toga je, kako kažu, da dete vidi gde se nalaze šrafovi i ekseri, da tako samo shvati kako sistem funkcioniše i da i njemu samom postane jasno da je sve to moguće napraviti.

– Za dete nema potrebe da igračka sija. Boje privuku pažnju na prvi pogled, ali brzo dosade. Ono što održava zainteresovanost deteta jeste neki mehanizam. Na primer, zanimljivo mu je da posmatra proces, a nešto slično se jednostavno može napraviti klikerima koji klize niz žlebove – objašnjava Nina.

Drveni katapult jedna je od omiljenih Dorotejevih igračaka. Roditelji mu postavljaju i cilj: municijom koja je napravljena od papirnih kuglica treba da sruši „kulu“ sa zastavicom na vrhu.

– Poenta je da se roditelji igraju sa detetom, ali i da ga uključe u proces koji dovodi do igre od samog početka. Zato mi svi zajedno skupljamo kamenčiće i grane u prirodi koje posle koristimo kada pravimo sve ovo što se nalazi u Dorotejevoj sobi. On nas zatim posmatra dok to pravimo i prepoznaje da to radimo sa strašću – kažu Spasići.

Oni prave i muzičke instrumente. Za udaraljke za doboš bile su dovoljne prirodne metlice koje su sami ubrali i na vrhovima ojačali vrećicama sa pirinčem, a za telo instrumenta bilo je dovoljno plastično burence za kiseo kupus i razapet skaj sa stare stolice. 

– Igramo se onoga što imamo. Osim što su ovakve igračke zdravije, jeftinije su ili čak besplatne. Mislim da je licemerno kada roditelji sa platom od dvadesetak hiljada dinara za igračke daju polovinu toga, a ideje i materijali su svuda oko nas – kaže Nina.

Kao diplomirani pedagog, ona zastupa pravac antipedagogije koji, pre svega, podrazumeva prijateljstvo sa decom.

Kako ona objašnjava, stariji ne treba da pokazuju stav da su pametniji i superiorniji od dece, već da zajedno sa njima uče, zaključuju i dolaze do rešenja.