Patološko kockanje – skoro 100 kartona sa tom šifrom u Nišu, a ekspanzija kladionica

“Čovek je umro za aparatom, a ostali su nastavili da gledaju u svoje tikete, kao da se ništa nije desilo” – priča radnik jedne niške kladionice, dok sestra patološkog kockara svedoči o tome kako je prokockao stan u centru Niša i roditelje ostavio na ulici. Psiholog upozorava da problem uzima maha i da zavisnost nastaje zbog adrenalina usled iščekivanja dobitka. Kladionice u Nišu niču sve više, a u Kliničkom centru u Nišu otvorena su čak 94 kartona zavisnika od kocke, dok je na bolničkom lečenju njih troje.

Kladionica i kockarnica u Nišu je sve više. Sve je više i usluga koje nude, pa tako sve može da se završi i onlaj, više je igara, u većini se naručuje piće, a u nekima i hrana. Za neke je to samo zabava, za neke prilika da zarade, a za čitateljku, čiji je brat kockar, “pakao za celu porodicu” i “nešto što uđe u krv i ne izlazi iz nje”.

Ona se priseća kroz šta je sve njena porodica prolazila zbog toga. Njen brat nikada nije tražio stručnu pomoć, a imao je i problem sa alkoholizmom.

Tukao je suprugu, decu, nasrtao na naše roditelje, pozajmljivao pare i od mene, otac je vraćao njegove dugove dok je mogao. Pio je i alkohol, tukao sinove i isterivao ih da mu donesu alkohol, a onda su često ostajali preko noći da spavaju ili uče na ulici. Razveo se, ženu i decu ostavio na ulici, pa su počeli da stanuju privatno, a onda dobili socijalni stan – priča Nišlijka.

Dodaje da je prokockao stan od oko 80 kvadrata u užem centru Niša, u kome su živeli njihovi roditelji i tako ih je ostavio na ulici. Otac je preminuo u Staračkom domu ubrzo nakon toga. Ko je uzeo stan – ne znaju.

Nakon razvoda, priča dalje čitateljka, njen brat pobegao je u Crnu Goru. Veruje da se i dalje kocka.

Danas ne znamo ni gde je. Mislim da je u Crnoj Gori i da se i dalje kocka. Pre nekoliko godina kada je bio u Nišu viđali smo ga kako ulazi i izlazi iz kockarnica – dodaje ona.

Psiholog poliklinike Anima plus Jelena Krstić kaže da porodica uvek najviše trpi kada je jedan od članova kockar. Istraživanja su, dodaje, pokazala da u porodici gde već postoji bolest zavisnosti, poput narkomanije ili alkoholizma, deca mogu da krenu da se bave kockanjem.

U početku ljudi ne shvataju ozbiljno problem. Roditelji uglavnom primete kada je reč o većim količinama novca, kada dete krene da pozajmljuje novac. Tu se ozbiljno roditelji uključe. Možda ne potraže u startu pomoć stručnjaka jer veruju detetu da neće više, ali to obično bude kratkog daha – objašnjava ona.

---

“Neko zaradi solidan novac, ali vrati i više, pre ili kasnije”

Nišlija koji oko 20 godina radi u kladionici kaže da je jedna od najgorih situacija koja se desila tokom radnog vremena kada je za aparatom preminuo jedan od stalnih posetilaca tog lokala.

Čovek je igrao aparat, dolazio je svakog dana. Desilo se jednog dana da je za aparatom umro. Prišao mu je čovek koji mu je prijatelj, ali ništa se bitno nije promenilo u kladionici, bilo je bez nekih reakcija. Ljudi su nastavili da gledaju u tikete i aparate. Došla je hitna pomoć, prekrila čoveka i dok nije došla policija ljudi su ulazili i dalje preskakajući pokojnika – prepričava on.

Kaže da ljudi uplaćuju tikete i za po 7.000 evra, dok se na aparatima “vrte” desetine hiljada evra.

Najgori je rulet, pa aparati, a onda tiketi. Za tikete je drugačije, ima ljudi koji dolaze s namerom da zarade i to je ozbiljan problem, ali rulet je najgora vrsta. Ljudi tu gube desetine hiljada evra. Zakopavaju se finansijski sve dublje i dublje – priča radnik.

Ističe da neki zarade i ozbiljan novac, ali da vrate i više, pre ili kasnije. Ima i onih agresivnih, koji nakon gubitka polome ekran aparata, “svađaju se” s aparatom i slično.

Sad je mnogo veća ponuda, mnogo je više igara, sve je modernije. Na primer, kad sam počeo da radim nije bilo moguće kladiti se tokom utakmice. Sad je privlačnije za ljude, ne moraju dugo ni da čekaju od dobitka da podignu novac, pa ih i to vuče – zaključuje radnik.

---

Krstić: Nisu svi koji ponekad uđu u kladionicu patološki kockari, ali je bolest ozbiljna

F63.0 – dijagnoza je u koju “uplivavaju” oni koji u kladionicu počnu da idu jer osećaju poriv za tim, koji troše velike količine novca i kod kojih nije opcija da se ne ode u kockarnicu, jer nemaju kontrolu nad tim. Reč je o patološkom kockanju.

Sa tom dijagnozom u niškom Centru za zaštitu mentalnog zdravlja otvorena su 94 kartona, dok se u Specijalnoj bolnici “Gornja Toponica” u periodu od januara prošle do aprila ove godine lečilo troje pacijenata sa tom dijagnozom, koji uz to imaju i dijagnozu alkoholizma.

Psiholog Jelena Krstić veruje da je patoloških kockara mnogo više, ali da mnogi ne odlučuju da potraže pomoć. Dodaje da nisu svi koji ponekad uđu u kladionicu kockari, ali da je kockanje problem današnjice koji uzima maha.

Kreće se od jednog tiketa i počinje vrlo bezazleno. “Danas se svi klade” – često možemo da čujemo. Tanka je linija između toga “mogu da imam kontrolu” i “nemam više kontrolu”. Ljudi misle da se ne kockaju ako ne igraju rulet, već samo tikete – priča ona.

Smatra da je situacija u društvu trenutno pogodna za razvoj bolesti zavisnosti i za otvaranje kockarnica, da je izmenjen koncept vrednosti i da je stvorena “dobra klima za kocku”. Pogoršanju doprinosi i to što javne ličnosti sve češće reklamiraju kladionice, dodaje Krstić.

Što se tiče lečenja, navodi da je kompleksno i dugotrajno, da je kockaru uvek potreban mali okidač da se vrati kockanju i da osim psihijatra mora da bude uključena i cela porodica, ali bez osuđivanja i kritike, već davajući podršku. Pojašnjava i kako sama zavisnost od kocke uopšte nastaje.

Ta zavisnost se zasniva na iščekivanju nekog uspeha, ne na samoj količini novca koju možete dobiti tamo, već to iščekivanje. Taj adrenalin koji se stvara dok očekujemo dobitak je ono što vuče. Vuče i to što je reč o lakoj zaradi – kaže Krstić.

Zaključuje da je kockanje svakako manje ozbiljna bolest od alkoholizma i narkomanije jer ne izaziva direktno smrtni ishod ili razna oboljenja, ali da je psihološki pogubnije od ostalih bolesti zavisnosti.

---

Deca sve zainteresovanija za kladionice

Nišlija koji radi u kladionici kaže da deca pokušavaju često da uđu, ali da ih on i kolege vraćaju nazad.

Onda ispred kladionice zamole nekog odraslog da im uplati, daju mu novac ili telefon, pa to primetim i onda i tog čoveka vratim – navodi on.

I Krstić ističe da je sve više mladih koji se kockaju i koji počinju i sa 12 godina ili manje, a da je to naročito izraženo u pubertetu kao izazovnom periodu života.

Kao problem izdvaja i to što se kladionice otvaraju i blizu škola, pa su se i na taj način približile deci, koja neretko odluče da tu provedu i veliki odmor.