Položaj novinara u „unutrašnjojsti“

Razgovor sa Draganom Marinkovićem, leskovačkim novinarom koji je nedavno dobio pretnje smrću zbog objavljenog teksta.

Novinari, po jednoj od definicijija posla koji obavljaju, ne bi trebalo da budu ničiji prijatelji i ničiji neprijatelji. Možda je donekle sreća novinara i medija u „unutrašnjosti“ što imate mogućnost da, s obzirom da svakoga znate bar iz viđenja u sredini u kojoj živite, budete svačiji prijatelj. Ali, ukoliko nekome sasute istinu u oči, po malopalanačkom nepisanom pravilniku, bićete najveći neprijatelj. Oprostite se od prijateljstvovanja onda! – kaže na početku razgovora Dragan Marinković, novinar Radio Leskovca, za koga je, zbog ozbiljnih pretnji koje su mu proteklih dana upućene, Nezavisno udrućenje novinara zatražilo policijsku zaštitu.

– Lokalne medije upoznajem već punih sedam godina, i nikako da ih skapiram. Ne mislim da je kolegama iz Beograda mnogo lakše, ali posao novinara iz unutrašnjosti se veoma razlikuje od novinarskog posla u nekoj od beogradskih redakcija. Novinar u Leskovcu, u većini situacija, prepušten je sam sebi. Ne može očekivati da mu neko drugi, poput urednika, pronađe temu, niti da događaj pronađe njega, jer jako ih je malo, nema ko da ga zameni ako zatreba, prisiljen je da prati sve oblasti… Mediji i novinari u malim sredinama i dalje „hodaju po tankoj žici“, pokušavajući da balansiraju između profesionalne etike i poslovnih interesa vlasnika čija se „poslovna filozofija“ svodi na što brže pravljenje što većeg profita, koga još uvek, na svačiju žalost, nema. I kako onda da u svemu tome primenim par korisnih Pulicerovih saveta? – kaže Marinković.

– Lokalne medije u Leskovcu pokupovali su ljudi različitih profila i profesija, a među njima je najviše onih koji nemaju nikakve veze s novinarstvom i medijima. Došli smo u situaciju da razni novokomponovani bogataši mogu da kupuju medije, pre svega radi svoje političke, ekonomske ili bilo koje druge promocije. Zahvaljujući takvoj transformaciji sada se gaze svi profesionalni i etički kriterijumi, čime se nanosi ogromna šteta novinarstvu u unutrašnjosti Srbije, ali i društvu uopšte – dodaje Marinković.

– Mediji koji su doskora finansirani iz budžeta lokalnih samouprava imali su snažan uticaj lokalnih političara na uređivačku politiku i vodili su stalnu borbu za nezavisnost, ali je činjenica da je i kod tih ljudi postojao izvestan oblik autocenzure, tako da je sada veoma teško reći da su se oni posle privatizacije oslobodili svih stega. Mediji i dalje finansijski zavise od lokalnih vlasti koje im na mesečnom nivou daju određenu sumu novca, kao, zbog praćenja dešavanja u lokalnom parlamentu i objektivnom informisanju javnosti o tome šta lokalni čelnici čine. U lokalu, politički interesi još dominiraju nad ekonomskim, pa je uticaj politike na lokalne medije i dalje prisutan – kaže Marinković.

Nažalost, novinari u „unutrašnjosti“ još uvek rade za veoma male plate, što je pokazalo i istraživanje NUNS-a u vezi sa socijalnim položajem novinara, žive pod velikim pritiskom lokalne sredine i lokalnih moćnika. Najviše se plaše, pokajuze istraživanje, da ne izgube posao, pošto druge alternative nemaju. Mogu da rade neki drugi posao ili da se sele u neki drugi grad.

– Međutim, medijima je data šansa da se emancipuju. Da budem iskren, slobode ima više nego što su pojedini mediji spremni da je koriste. Zbog toga je neophodna bolja povezanost novinara lokalnih medija i njihovo aktivnije uključivanje u rad strukovnih udruženja, kako bi zaživeo kontraproces sa jasnim stavom da novinarska sloboda i pristup informacijama ne smeju biti uskraćeni, a javnost ima pravo na kvalitetno informisanje bez obzira na to ko su vlasnici – pojašnjava Marinković.

– I onda slučajno „nagazim“ komšiju koji je nešto „zgrešio“. Da l’ da ćutim o tome ili čitavog života sam samcijat pijem kafu? Pitanje je sad… – zaključuje Marinković