Prokupački obućar pored zanata postao i slikar, aforističar i pesnik

Pored toga što se bavi obućarskim zanatom i nosi ime i prezime koje je obeležilo devedesete godine prošlog veka, Slobodan Milošević iz Prokuplja je svoj život i slobodno vreme oplemenio slikanjem, pisanjem pesama i aforizama. Dok popravlja obuću i radi u svojoj radionici od desetak kvadrata, ovaj nesvršeni student istorije priprema materijal za svoju prvu knjigu o kojoj odavno sanja.

Milošević je obućarski zanat nasledio od oca, koji u prvom trenutku nije bio zadovoljan odlukom sina da tada kao student druge godine istorije otvori samostalnu obućarsku radnju.

Nakon završene druge godine na fakultetu, odlučio sam da otvorim radnju. Bila su to teška vremena 90-ih godina, nije se imalo para, a sem imena i prezimena koje je tada privlačilo pažnju ljudima, nisam mogao sebi da priuštim koliko-toliko normalan život. Godinu dana sam pekao zanat kod svog oca, a onda sam odlučio da otvorim svoju radnju i 25 godina kasnije nisam se pokajao. Od ovoga čovek ne može da se obogati i stekne ogroman novac, ali može da se zaradi za skroman život i porodicu – priča Milošević.

Prve obućarske veštine Slobodan je stekao kod svog oca, a za posao su mu, kaže, potrebne vešte ruke, igla, šilo, konac, kalup za rastezanje, mašina za šivenje, čekić, lepak i pre svega dobra i pozitivna atmosfera sa mušterijama, od kojih su, kaže – 90% žene.

Imao je više zanimljivih situacija tokom bavljenja poslom, a nekoliko puta je morao čak da kupi i novu obuću mušteriji.

Čovek mi donese oprane patike za popravku. Napolju je bilo toplo i ja ih iznesem da se osuše ispred radnje. U međuvremenu radio nešto drugo, a neko je odneo patike. Sutradan kad se mušterija pojavila, dogovorili smo se da mu kupim patike i problem je rešen. Drugi slučaj koji ću pamtiti je kada mi je starija gospođa donela gotovo nove sandale da nešto sitno popravi. Ja sam to uradio, a ona je sutra došla da se bije, jer su se sandale potpuno razlepile. Trebalo je vremena da joj objasnim da ja sa tim nemam nikakve veze i da je to zbog lošeg kvaliteta – priseća se Milošević.

Kaže da posla ima jer se ljudi vezuju za obuću i popravljaju dok god može i tvrdi da je mnogo lakše popravljati kvalitetniju obuću od one lošijeg kvaliteta.

Aforizmi i pesme kreativnog obućara

U trenucima odmora bavi se pisanjem pesama i aforizama. Napisao je oko 300 aforizama i 50-ak pesama, od ljubanih i rodoljubivih do pesama za decu.

Prvu pesmu sam napisao u osmom razredu, na konkursu za tadašnje Dečije novine za koju sam dobio treću nagradu na nivou čitave tadašnje Jugoslavije. Tada me je nastavnica srpskog motivisala da stalno nosim papir i olovku i da zapisujem svoje misli. Aforizme sam počeo da pišem tokom služenja vojske, a do sada su mi radovi objavljivani u knjizi Topličko pero, časopisu Tok, učestvovao sam i na „Topličkim šalarijama“ povodom 1. aprila, kada sam govorio svoje šaljive aforizme – ističe Milošević.

U šali naglašava da je ponosan jer je prvo postao pesnik, onda obućar i zanatlija, a priča i da mu inspiracija ne nedostaje i da je uvek spreman za šalu i razgovor, da na život gleda uvek sa vedrije strane i da to iskazuje i svojim pesmama i šaljivim aforizmima.

Neretko se dešavalo da, kada su mušterije prokupački pisci ili književnici, razmeni sa njima iskustva, a dešavalo se i da popravku obuće u trenucima inspiracije zameni pisanjem pesama i aforizama.

Obućar Slobodan ipak naglašava da su za njega zanat i mušterije svetinja, njegova mala radnja je uvek otvorena, ne postoje praznici, odmara samo nedeljom i uvek se trudi da ispoštuje ljude koji donose na popravku obuću.

Ime i prezime mu više odmogli, nego pomogli

Ime i prezime koje je identično sa nekadašnjim predsednikom Srbije i Jugoslavije, a koga nikada nije upoznao, ovaj Prokupčanin kaže da mu je više odmoglo nego što mu je pomoglo.

Priseća se da mu je tokom protesta u vreme vlasti svog imenjaka i prezimenjaka, a u kojima je i sam učestvovao, nekoliko puta polomljen izlog obućarske radnje na kome je pisalo – Slobodan Milošević.

Ljudi su mislili da je u pitanju provokacija, pa sam u dva navrata zatekao polomljen izlog tokom noći. Treći put se nisam dao prevariti pa više nisam pisao ime i prezime, a izlog je ostao sačuvan – priseća se prokupački Sloba.

Ipak, seća da je bilo i lepih trenutaka i šaljivih situacija, kada bi tih godina kucao na vrata institucija i rekao svoje ime i prezime, mnogi su ga gledali nepoverljivo, neki mislili da se šali.

Kada mi je 2000. tokom šetnje i protesta u Prokuplju ispala lična karta, neko je pronašao i došao do razglasa – da se javi Slobodan Milošević koji je izgubio lični dokument. Svi su bili u neverici da je među njima Slobodan Milošević, počeli su da se okreću oko sebe, ali kada sam se pojavio na bini, dobio sam velike ovacije i oduševljenje okupljenih – priseća se Milošević.

Slobodan smatra da je podudarnost njegovog imena i prezimena sa nekadašnjim bivšim predsednikom u to vreme u njemu podstaklo bunt i želju za pravdom, ali ga i usmerilo ka pozitivnim stvarima i želji da kroz šalu iskaže svoj stav o aktuelnim dešavanjima.