Prosjak iz Niša vratio nadu u poštenje

„Poštenjačina“ i „plemeniti čovek“ neki su od opisa koji stoje uz ime Sulimana Šakirovskog u novinskim člancima u Srbiji i regionu, koji pišu o tome kako je „prosjak iz Niša“ vlasniku vratio torbu sa 3.500 evra, a za uzvrat dobio samo 10.  

Neki pišu i da je ovaj ratni invalid, koji preživljava od milostinje prolaznika kroz Obrenovićevu ulicu u Nišu, „za svoj postupak zaslužio orden“.  

Mnogi komentarišu da im je njegov čin vratio nadu u poštenje i istovremeno osuđuju postupak vlasnika novca koji su njemu i njegovom prijatelju u znak zahvalnosti dali po 10 evra.

Neki pitaju što sam vratio. Takav sam ja čovek, takva je moja familija, svi smo takvi. Znam kako se ljudi muče, nema para, nema ničeg – priča Suliman.

U torbu koju je video na klupi nije ni zavirio. Sklonio je kod sebe na sigurno i poslao prijatelja po policiju do uprave u blizini. Policajcima se identifikovao zdravstvenom knjižicom i krenuli su ka „SUP-u“.

Policajac je pogledao u torbu i rekao: „Ovde ima mnogo para“. Ja idem ispred, a on pozadi. Kaže: „Ovde ima više od hiljadu evra“. Kaže u šali: „Mogao si struju da platiš“. Kažem: „Neka, hvala!“ – prepričava Šakirovski.

Vratio se zatim nazad u Obrenovićevu.

Kada su prebrojali, koliko se sećam, bilo je 3.500 evra, 2.100 dolara i 100 leva. Kada je došao taj vlasnik Bugarin, došli su kod mene s policijom da mi daju potvrdu. A od vlasnika – ni reč. Ni „hvala“, ni „do viđenja“, samo po 10 evra i tišina – kaže Šakirovski.

I pored toga što su mu nakon događaja koji je odjeknuo u javnosti mnogi prijatelji priznali da novac na njegovom mestu ne bi vratili, Šakirovski, koji od 12.000 dinara penzije i toga što zaradi na ulici hrani šestočlanu porodicu, kaže da ništa ne bi uradio drugačije.

Nisam znao šta je u torbi, ali i da sam znao, bilo bi isto. Još dok sam imao noge, koje sam izgubio zbog dijabetesa, našao sam novac i otišao na adresu čoveka koju sam video u njevogoj ličnoj karti. Otišao sam u Gadžin Han i vratio mu sve lično – seća se Šakirovski.

SItuacija, pogotovo pred zimu je, kaže, teška. Treba plaćati struju, obezbediti drva, hranu, 1.300 dinara mesečno za lekove jer ima trostruki bajpas. Jednom mu je, kako priča, Tadić još kao predsednik prišao da ga pozdravi. Kada je čuo da je vojni invalid, obratio se domaćinima u Nišu rečima: „Zbrinite ovog čoveka“.

Od tada Šakirovskom još ništa. Dnevno zaradi 700 do 800 dinara. Za 7 godina, koliko stoji u Obrenovićevoj, komšije su se navikle na njega i donose mu kafu i čaj. Kaže, poštuju ga.