Radnički iz Niša: 102 godine uspeha, padova, zabrana i ponosa

Nekadašnja Iskra, Mladi radnik i Proleter, klub koji je igrao i polufinale Kupa UEFA, ali bio i zabranjen, beležio uspehe, padao i podizao se, ime dobio zbog pritiska policije, osvajao pohvale i nagrade, ali i srca svojih navijača „meraklija“, danas proslavlja 102 godine postojanja. Radnički, simbol je i ponos Niša, a ovih dana bije bitku za opstanak u Superligi gde neprekidno igra od 2012. godine.

Više od veka Nišlije čuvaju svoje čedo – čedo koje je osnovano na današnji dan, 24. aprila 1923. godine iz želje članova niške Komunističke partije Jugoslavije za formiranjem Radničkog sportskog društva, kako je pisao Đorđe Stamenković u knjizi FK Radnički Niš 1923-1973. 

Iskra i Mladi radnik su začeci kluba koji je 1922. dobio ime Proleter, ali nije mogao biti registrovan kao sport-klub „jer su mu u tom pravcu činjene smetnje, te je delovao kao ‘divlji’ klub“.

Ime Proleter promenjeno je dakle pod pritiskom policije. Da bi se pak policija obmanula i režim dozvolio postojanje radničkog kluba, otpočele su akcije na promeni imena kluba u „Radnički“ što je i učinjeno 1923. godine – piše Đorđe Stamenković.

Počeci, prve pobede i porazi

Ubrzo je Radnički postao ravnopravni član Loptačkog podsaveza, a prvi trener je bio Đorđe Milosavljević, obućarski i kožarski radnik, član SKOJ-a.

Trening se sastojao uglavnom od trčanja, samoinicijativnih vežbi, igre na jedan gol, vežbanja i šutiranja lopte a na svakom od treninga bio je prisutan i jedan član Uprave kluba – piše Stamenković.

Prva utakmica tada mladog klub bio je i prvi poraz – rezultatom 6:0 je slavila niška Pobeda.

Usledili su mečevi u Prokuplju, Kruševcu, kao i prijateljski susreti u Beogradu i Kragujevcu i pobede su mu donele takmičenje u Moravskoj fudbalskoj župi čije je sedište bilo u Leskovcu.

Radnička klasa zavolela je „crveni tim“ čiji su se članovi borili i na terenu i van njega za opstanak kluba.

Igrači su prvo trenirali i igrali u malom dvorištu Radničkog doma, pa na divljim igralištima, članovi Uprave su bili pod pritiscima i hapšeni, piše Stamenković, ali borbe na terenu su donele rezultate – Radnički je u sezoni 1924/25 osvojio prvo mesto u takmičenju Moravske fudbalske župe.

Ovaj uspeh, klub će ponoviti u sezoni 1927/28.

Zabrana rada, naređenje Specijalne policije i Drugi svetski rat

Nakon atentata u Narodnoj skupštini u Beogradu, a pred Šestojanuarsku diktaturu, krajem 1928. godine zabranjen je rad Sport-klubu Radnički, a Radnički dom je zatvoren 27. novembra.

Suočen sa zabranom, Radnički ne odustaje. U narednim godinama, klub će nastaviti sa delovanjem u okviru fuzije i pod imenom Građanski, ali će nakon sedam godina, 1936. godine vratiti ime Radnički i nastaviti sa radom, ovoga puta u Trupalu. Borba za zvaničnu afirmaciju trajala je do oktobra 1938. kada klub uspeva da se vrati u Jugoslovenski nogometni savez – piše na sajtu Radničkog.

Usledile su dobre igre i napredak do viših rangova takmičenja, ali posle jesenjeg dela prvenstva 1941. godine u društvu najjačih niških klubova, ne nastavlja prolećni deo šampionata. Radnički je trebalo da igra 7. januara 1942. godine sa Carom Konstantinom, ali igrači Radničkog nisu izašli na teren.

Pred igrače Radničkog je izašao Andra Milutinović, sekretar Specijalne policije u Nišu i naredio – skinite crvene dresove, promenite ime kluba, pa možete da nastupite – piše Stamenković.

To se nije desilo, klub je ponovo prestao sa radom februara 1942. godine, a igrači i rukovodstvo Radničkog priključili su se partizanskom pokretu.

Posleratne godine

Drugi svetski rat je ostavio teške posledice na Radnički, brojni članovi Uprave i igrači, među kojima je bio i Stanko Paunović, poginuli su ili bili zarobljeni, pa je obnova kluba išla sporo.

Nekoliko meseci nakon oslobođenja Niša, 14. oktobra 1944. potpisan je dokument kojim se nastavlja kontinuitet kluba iz 1923. i 1936. godine, a ime kluba se menja sredinom iste godine, i umesto Sport-kluba, u skladu sa novim društvenim tendencijama, Radnički postaje Fiskulturno društvo – piše na sajtu kluba.

Samo tri godine kasnije usledilo je novo gašenje kluba – velika popularnost dva gradska fudbalska kluba Železničara i Radničkog naišla je na oštre kritike vrha Komunističke partije i sportskih radnika Srbije, pa su dva rivala fuzionisana u 14. oktobar.

Klub je igrao u Prvoj jugoslovenskoj ligi, ali Nišlije su bile nezadovoljne i želele su povratak Radničkog i Železničara. To se i desilo i 1948. godine klub je krenuo sa dna – iz Pete zone NR Srbije.

Prvi veliki uspeh – ulazak u Prvu ligu

Polako i sigurno sa dna je išao ka vrhu. Kao trećeligaš Radnički je 1952. godine igrao polufinale Kupa Jugoslavije, a usledili su i inostrani mečevi – u Nišu su gostovali Makabi, Grac, ASK Klagenfurt, a na zvaničnom otvaranju stadiona „Čair“, 28. septembra 1955, odigrao je duel sa ekipom Iraklisa.

Na turneji po Grčkoj 1955. godine rivali niškog kluba bili su Aris, Iraklis i Doksa, a dve godine kasnije Iraklis, PAOK i Aris.

Radnički je 1955. godine prvi put nastupio u drugom rangu, a onda mu se pripojio Trgovački što je doprinelo jačanju kluba. Pedesete godina prošlog veka obeležili su, između ostalih, braća desno i levo krilo Pavle Paki i Petar Peki Mičić, a 1960. došlo je veliko pojačanje i legenda kluba golman Miodrag Knežević Knez.

Svesni da se ne mogu takmičiti u pogledu regrutovanja i plaćanja igrača sa državnim klubovima Crvenom zvezdom i Partizanom, Radnički se opredelio za pomoć i saradnju sa klubovima Niškog fudbalskog podsaveza. Regrutujući mlade igrače iz Niša i južne Srbije, prosleđujući ih na „kaljenje“ u „manje“ klubove, Radnički je uspešno gradio bazu talentovanih fudbalera i postao veliki klub – piše na sajtu.

Lokalna preduzeća stala su uz klub, a cilj je bio Prva jugoslovenska liga. To se desilo 3. juna 1962. godine – pobedom od 5:4 nad Vardarom u Skoplju, nakon 1:1 u Nišu, Radnički je ostvario najveći uspeh do tada. Usledilo je slavlje u gradu, igrači su nošeni na ramenima navijača.

Kada se, oko 23:30 pojavio autobus sa novim prvoligašem, u Nišu su igrači oduševljeno dočekani. Zatreperile su baklje, cvećem su zasuti igrači, Sovrović, Knežević i ostali igrači izneti su iz autobusa – piše u knjizi FK Radnički Niš 1923-1973.

Prva liga donela je i prvi TV prenos sa „Čaira“ – 2. decembra 1962. Radnički ugostio Partizan, a brojni ljubitelji fudbala širom Jugoslavije gledali su sliku iz Niša.

Nadimak „Real sa Nišave“ pojavio se na transparentu 14. aprila 1963. godine na utakmici sa OFK Beogradom.

Ovo laskavo poređenje sa Real Madridom, započeto među 13 studenata, a kasnije i opšteprihvaćeno, najbolje pokazuje koliko je niška publika volela svoj klub, ali i cenila postignute rezultate – piše na sajtu kluba.

Dobre igre donele su i evropske mečeve – prvu takmičarsku utakmicu na međunarodnoj sceni Radnički je odigrao u Balkanskom kupu 18. marta 1964. godine protiv Spartaka iz Plovdiva.

Godine 1970. ponovio je uspeh iz 1952. godine – polufinale nacionalnog kupa.

Evropski san na niški način

Polusezonu 1973/74 Radnički je završio jesenjom titulom, a dve godine kasnije u vitrine kluba stigao je i prvi međunarodni trofej – Balkanski kup pobedom u dvomeču sa Eskišehirsporom iz Turske.

Bila je to najava najsjajnijeg perioda Radničkog – juna 1980. je kao trećeplasirani tim u nacionalnom prvenstvu stekao pravo učešća u Kupu UEFA, u kome je igrao još dva puta.

Najveći uspeh stigao je 1982. godine – Evropa je tada znala „kude je taj Niš“, a na „Čairu“ se igralo polufinale Kupa UEFA.

U svom drugom učešću u Kupu UEFA u sezoni 1981/82, pamtiće se velike utakmice „Reala sa Nišave“ sa Napolijem, Grashopersom, Fejnordom, Dandi junajtedom. Velika podrška i euforija koja je tih godina pratila Radnički u sezonama evropskih kupova kulminirala je 7. i 21. aprila 1982. godine kada je ekipa zaustavljena u polufinalnom dvomeču Kupa UEFA od strane nemačkog Hamburga – podsećaju na sajtu kluba.

„Bila je to pobeda bez reprize. Bila je to katarza jedne generacije koja je postigla mnogo više nego što se očekivalo“, napisao je u svojoj knjizi Kad je Evropa strepela kapiten Milovan Drda Obradović.

„Već smo na terenu. Jeza je sastavni deo nas. Pred ciljem smo. Atmosfera prava, vasiona, samo za nas. Kao radost i zahvalnost, naviru nam suze…“ – piše u odlomku „Bez reprize“ o meču sa Hamburgerom.

Sportske uspehe pratila je i infrastruktura pa je Radnički 15. avgusta 1982. godine u meču protiv tuzlanske Slobode prvi put na „Čairu“ igrao pod reflektorima.

Težak period

Nakon najvećih uspeha usledio je pad – u sezoni 1984/85 Radnički je nakon 23 godine ispao iz Prve savezne lige. Posle jedne sezone, ekipa sa Draganom Stojkovićem Piksijem, legendom kluba i jugoslovenskog fudbala, vratila se u elitu. Godine 1989. „Real sa Nišave“ igrao je finale Balkanskog kupa, a omladinci i kadeti su osvojili titule prvaka države.

Da vere u omiljeni klub nikad nije ni nestalo pokazuju i Nišlije, koje nakon decenija bodrenja, novim snagama, 20. septembra 1989. godine osnivaju navijačku grupu „meraklije“ – piše na sajtu kluba.

Onda sledi težak period, kako za državu, grad, tako i za klub. Polufinale Kupa 1994. godine bilo je jedna od retkih svetlih tačaka prve ekipe, a 2001. godine Radnički je ispao u niži rang.

29. maja 2000. godine dogodila se tragedija na stadionu – na pomoćnom terenu od udara groma nastradao je Ivan Krstić Beli, prvotimac Radničkog i mladi reprezentativac Jugoslavije. Fudbalska škola ponela je njegovo ime, a broj 10 je povučen.

Dizanje iz pepela

Još jednom je Radnički igrao polufinale Kupa (2006. godine), a onda je dva puta ispao u treći rang. Krenula je marta 2011. godine rekonstrukcija stadiona „Čair“, ali još nije završena.

Nakon 9 godina „Real sa Nišave“ se 2012. godine vratio u najviši rang i prve sezone osvaja 12. mesto. Sledeće sezone je osvojio šesto mesto, a 2017. godine i petu poziciju.

Snovi o ponovnom igranju u Evropi postaju realniji, glasnije se priča i nada je sve jača. Pobedom protiv Napretka (4:1) 17. maja 2018. godine Radnički je ispunio svoj višedecenijski san.

Osvojio je treće mesto u Superligi i izborio plasman u kvalifikacije za Ligu Evrope. Ostvario je 18 pobeda, osam remija i 11 poraza, uz 63 postignuta gola i 51 primljen pogodak. Nišlije su tokom sezone pobeđivale Partizan, Vojvodinu, Čukarički… i tako zasluženo zauzele treću poziciju. Radnički su u istorijskoj sezoni predvodila petorica trenera: Peter Pakult, Ivan Jević, Milan Đuričić, Boban Dmitrović i Dragan Antić i svaki od njih imao je veliki udeo u ovom uspehu – piše na sajtu kluba.

U prvom kolu eliminisao je Gziru sa Malte (4:0 i 1:0), a u drugom je izgubio od izraelskog Makabija iz Tel Aviva (0:2, 2:2). Bio je to početak sezone najvećeg uspeha u domaćim takmičenjima – prvenstvo je završio na drugom mestu na tabeli i prvi put od svog osnivanja stekao status vicešampiona države. Niški tim je u 37 odigranih mečeva ostvario 25 pobeda, deset remija i dva poraza. U Kupu je stigao do polufinala, ali je elimisinisan od Partizana (2:1).

U sezoni 2019/20 Radnički je ponovo nastupio u kvalifikacijama za Ligu Evrope, ali je eliminisan u prvom kolu od estonske Flore iz Talina (0:2, 2:2). Treće pojavljivanje u Evropi u ovom veku, šesto ukupno, desilo se pre tri godine kada je u drugom kolu kvalifikacija za Ligu konferencije niški tim poražen od Gzire sa Malte.

Klub bogate istorije i tradicije i ove sezone se bori za opstanak u Superligi. Posle 32 kola Superlige, a drugog kola plej-auta, Radnički je trenutno na 14. poziciji koja vodi u baraž.

Do kraja je ostalo 5 kola, a u narednom Nišlije igraju u Pančevu protiv Železničara.