Regla, levka, dugan i vez svrljišku nošnju čine jedinstvenom u Srbiji

Iako se Svrljig sa svih krajeva graniči sa mestima gde je karakterističan torlački tip narodne nošnje, svrljiška se od njega razlikuje i po mnogo čemu je jedinstvena u Srbiji. Karakterišu je regla, levka, dugan, paunovo pero i cvet kovilj.

Ono što originalnu svrljišku narodnu nošnju izdvaja od one u Ponišavlju, Knjaževcu i na Staroj planini pre svega je jednostavnost.

Njenu autentičnost izgleda i izrade i danas od zaborava čuva Emina Stefanović. Emina ne samo da je jedina koja u ovom kraju izrađuje izvorni tip nošnje, već sa pravom može poneti epitet čuvara tradicije svrljiškog kraja.

Od svih izrađenih jeleka, suknji, marama, čarapa, i ona sama posebno izdvaja svrljiški način izrade za koji kaže da ga najlepšim čini upravo jednostavan izgled. Ističe da je sve više mladih zainteresovano za nabavku ovih kompleta, a da sve češće viđa detalje ili čak i ceo odevni predmet iz narodne nošnje, najčešće košulje, kao deo svakodnevne garderobe mladih.

U ženskoj svrljiškoj tradicionalnoj odeći Emina nam najpre pokazuje košulju-bluzu, takozvanu reglu.

Ona je inače karakteristična kao prelaz iz narodne u gradsku nošnju i izrađuje se od tankog materijala, bez ikakvog veza, samo je jednostavno ukrašena najčešće plišanim trakama – kaže Emina.

Neskromno kaže da je Svrljig bio varoš pre mnogih u okruženju i da to dokazuje i nošnja njegovog kraja. Kao primer navodi upravo reglu i prsluke, odnosno nešto nalik sakoima za zimsku varijantu koje su Svrljižanke nosile kada bi krenule kroz čaršiju.

Jeleci u svrljiškoj nošnji izrađivali su se od pliša u crnoj ili drugim tamnijim bojama i na sebi, za razliku od drugih krajeva, nemaju nikakav vez. Ukrašeni su umereno, samo zlatnim ili srebrnim trakama.

---

Vez cvetova najbitniji detalj svrljiške nošnje

Ispod jeleka, kada se ne nosi regla, obično je išla najčešće prtena košulja koja je opet blago ukrašena vezenim cvetovima. Upravo u tom vezu je najveća razlika u odnosu na sve nošnje iz drugih krajeva Srbije.

Vezeni cvetovi rađeni su reljefasto, odnosno vađeni su iglom bodovi prilikom veza i tako se dobija taj reljefasti izgled. Tako se i zovu – vadeni bodovi. U svrljiškoj nošnji obavezno su uokvireni crnim koncem, što je jedino još karakteristično u kosovskoj nošnji, ali u njoj nema cvetova, već pravilnih geometrijskih šara – kaže Emina.

Inače, isti cvetovi se košulje bili su najčešće i na ženskoj marami u kojoj bi obavezno bilo udenuto paunovo pero i cvet kovilj.

Marama je u svrljiškoj nošnji isključivo bela, iako danas mnogi traže u izradi najčešće i žute, ali ta boja, kaže Emina, nije karakteristična za ovdašnju nošnju. Izuzeci u bojama marame pravili su se kod različitih prilika i starosne dobi žena koje su ih nosile.

Suknja koja se u ovom kraju još naziva i levka, protkana je svilom i satenskom ili plišanom trakom. Za svakodnevnu nošnju su ,kaže Emina, žene nosile i dugan, odnosno radnu suknju koja je najčešće bila dvobojna ili trobojna.

Uz vistan ili dugan se nosio drugačiji jelek. On je najčešće bio izrađen od konoplja ili pliša. Kao i svi delovi svrljiške nošnje, materijal je zavisio od godišnjeg doba, pa se leti nosila tanja, a zimi odeća od debljih materijala – kaže Emina.

---

“Ko je koliko para imao, toliko se i kitio”

Obavezni ukras u ženskoj nošnji, pored paunovog pera i kovilja, bio je i niz dukata oko vrata nanizan na crnoj traci i obavezno u neparnom broju, najčešće od 3 do 5 dukata.

Ko je koliko para imao, toliko se i kitio – kaže Emina.

U svrljiškoj izvornoj nošnji karakteristične su čak i čarape. Muške su vezene perlama i manistrama, dok su ženske heklane ili pletene, ali obavezno gustog mrežastog tipa.

Kod muške nošnje razlikuje se i košulja koja je, kako objašnjava Emina, u kragni slična ruskom tipu. Košulja ima blagi izrez, i sa vezom “pokrstice” samo oko vrata i izreza. U muškom tipu nošnje ističe se i šubara od kvalitetne meke kože, a Svrljižani su ovakav tip kape nazivali barla.

Poslednje po čemu se, ne samo od torlačkog, već i od svih tipova nošnje razlikuje svrljiška jesu – tkanice. Bilo da su muške ili ženske, one su uvek rađene u samo dve boje i sa isključivo geometrijskim šarama, za razliku od drugih koje su uglavnom šarene.

Opanak “pertlaš” koga u Svrljigu izrađuje još jedino opančar Predrag Nikolić, bio je isključivi tip koji su Svrljižani nosili, dok su žene obuvale opanak koji je veštim rukama pleten samo napred i, za razliku od “pertlaša”, nije imao kaiševe za vezivanje.

Iako u Emininoj radionici postoje različiti tipovi nošnji koje izrađuje, ona naglašava da je najveće interesovanje ipak za autentičnom svrljiškom nošnjom jer je krasi ta jednostavnost. Osim nje, kako kaže, oni koji vole “kitnjasto” naručuju kosovski tip nošnje, ali se svrljiška izdvaja kao jedinstvena u Srbiji čije detalje čak i mnogi poznati kreatori iskoriste za svoje “moderne” modele. Ipak, kako naglašava, najčešće komplete nošnji naručuju kulturno-umetnička društva za koje svih ovih godina izrađuje namenski različite tipove nošnji iz svih krajeva Srbije.

Kaže da ima kupaca, ali i onih koji se interesuju da saznaju te osnovne razlike koje su im, dodaje, jasne tek kad nošnju vide uživo.