Sagradio sto fabričkih dimnjaka

CRNA TRAVA – U selu Veljkovci, udaljenom od opštinskog središta četiri kilometra, na nadmorskoj visini od 1.230 metara, od dvadesetak domova, samo dva imaju stalne žitelje i tu se nikada ne gasi vatra.

Jedan od rođenih žitelja ovog lepog, uzbudljivog kraja juga Srbije Sima Kitanović živi na relaciji Leskovac – Crna Trava – Veljkovci, a poznat je ovde, ali i drugde, širom nekadašnje Jugoslavije, kao naimar fabričkih dimnjaka, jer je tom zanatu poklonio čitav radni vek.

„Zavičaj moje duše“ – naziv je etno kuće Sime Kitanovića, koju je podigao u rodnom selu. U njoj se nalazi više od 300 predmeta koji su bili korišćeni u ovom planinskom kraju. Tu su kantari, razne makaze, preslice, tronožac napravljen pre gotovo devedeset godina, kantari, građevinski alat, kofer koji je njegov otac neizostavno nosio kada je kretao u „beli svet“, šporet star šestdeset godina, raonik, fenjeri, gusle, tambure, čilimi, narodna nošnja, ali i kondir – najstariji predmet – čija se starost procenjuje na oko 200 godina!

– Najveći dimnjak koji sam sagradio je na termoeletrani u Trbovlju visok 360 metara. U Obrenovcu sam učestvovao u gradnji dimnjaka od 300 metasra, kolika je visina i dimnjaka u Bitolju, i Boru, ali i paraćinskoj staklari, Kaknju, Rijeci i Zagrebu. Tačan broj dimnjaka koja sam gradio ne znam, ali ih je bilo najmanje stotinak, pretežno betonskih – priseća se Sima Kitanović.

Ovaj vrsni građevinac je, u stvari, deo duge, uzbudljive neimarske priče o Crnoj Travi. Kaže da je njegov brat Jovan Kitanović bio posebno „majstor na glasu“. O njemu je, kaže, snimljen i film, koji je prikazan u biokopima kao filmski žurnal. Film je videla i publika u Kanu u kategoriji kratkometražnih filmova.

– Izgradio je veliki broj dimnjaka, ali je sticajem čudnih, nesrećnih okolnosti, stradao prilikom jedne banalne intervencije na toplani niškog „Niteksa“ – priseća se Sima Kitanović, jedan od najvećih crnotravskih graditelja dimnjaka.

Sima Kitanović besedi sugestivno, govori o danima koji su davno prošli, ali ih opisuje kao da se sve dešavalo juče, porekjuče.

Priseća se da je posle završene čuvene Građevinske škole u Crnoj Travi krenuo u svet i tako je nastavio pradedovsku tradiciju.

U beogradskom preduzeću „Crnotravac“ bio je stipendista, kasnije neimar dimnjaka, a zatim je radio u „Vatrostalni“ i sa kolegama iz te firme gradio čuvene kuvajtske tornjeve, ali i dimnjake na najvećoj petrohemiji u Evropi, na obalama Odre u Nemačkoj. 

– Ljubav – to je čudo, neimarstvo, pogotovo kada se grade dimnjaci, to je možda najveće čudo! – kaže na kraju Jovan Kitanović, koji ovogodišnje lepe jesenje dane provodi u Leskovcu, a povremeno odlazi do zavičaja, sela Veljkovci, gde se najlepše oseća.