Sećanje na “EI Niš” – fotografije i bivši radnici za nezaborav industrijskog giganta [foto]

Elektronska industrija Niš je jedna od 5 fabrika nekadašnje SFRJ koje je Muzej istorije Jugoslavije uvrstio u izložbu “O fabirkama i radnicima”. Desetinama slika sećaju na zlatno vreme EI, a Radiša Spasić koji i danas stoji ispred bivših radnika ove fabrike seća se zlatnog doba, ali i vremena krize industrije koja je hranila više od 20.000 porodica u Nišu.

Sve je počelo, kako piše u monografiji “Pola veka u korak sa svetom”, davne 1948. godine kada je 10. aprila Vlada Srbije donela Rešenje o osnivanju Zavoda RR sa sedištem u Nišu.

Potrebu za stvaranjem RR Zavoda nametnula je nestašica rendgen cevi zbog kojih je većina rendgen aparata u zemlji bila neupotrebljiva – rekao je za EI novine prvi direktor Borivoje Stojanović.

Sve što se dešavalo kasnije je istorija. Od odbrane preduzeća da ga ne presele u Beograd, a potom u Zagreb, do šezdesetih godina i decenije prodora, zatim brojnih transformacija, reorganizacija i proširenja u druge gradove i opštine, do decenije uzleta osamdesetih godina i na kraju do kriznih devedesetih i nestanka dvehiljaditih.

To “pamte” fotografije koje će biti izložene u Muzeju istorije Jugoslavije i Muzeju nauke i tehnike. Ima tu i izgradnje novih fabrika, posete stranih državnika, kao što je Leonid Brežnjev ili domaćih poput Kire Gligorova, ali i predstavnika drugih stranih kompanija.

Najviše fotografija je iz perioda izgradnje i preseljenja fabrike poluprovodnika sedamdestih godina, ali ima i onih sa raznih sastanaka upravnih odbora i radničkih saveta, sa proslava – od Nove godine do 8. marta, kao i iz posete SAD-u.

Da je u EI-ju zaista tako bilo pamti i Radiša Spasić koji je u fabrici proveo 20 godina.

U trenutku kada su počeli da se proizvode televizori, ja mislim da smo mi bili u svetu među najvećim proizvođačima. Pored Afrike, Azije i dobar deo evropskih zemalja je televizore prvi put kupovao iz Jugoslavije. To je bila saradnja sa najvećim svestkim kompanijama kao što su Filips i Simens – kaže Spasić.

EI je bio motor razvoja ne samo Niša, nego regiona, ali i dela Beograda jer su fabirke postojale u Zemun Polju. Postoji čuvena priča da su Bugari, ulazeći vozom u Niš, mislili da je to fabrika automobila koliko je vozila bilo parkirano ispred EI-ja.

Spasić kaže da postoji slična priča o korejskom ambasadoru.

Vozili su ga iz Beograda u Bugarsku. U putu je zadremao i budi se na parkingu Elektronske i kaže “lele, pa mi li smo tek u Kragujevac”. Mislio je da je “Zastava”. Cifre koje ja znam je 20.000 zaposlenih u Nišu i 8.000 u Beogradu. 20.000 puta 4 člana porodice, to je 80.000 ljudi. Tada je trećina građanstva Niša živela od te fabrike – priča Spasić.

---

Mnogi radnici i dalje čekaju svoje plate

Krajem osamdesetih, priča Spasić, polako stvari kreću nizbrdo. Loše političke, ali i menadžerske odluke, kao i raspad države praćen sankcijama, a kasnije i lošim rukovodstvom i reorganizacijama doveo je do potpunog kraha ovog giganta.

Nedosatak finansija, loša kadrovska politika, loše zakonske odluke… Obaveza je bila zakonska da svake godine fabrike zapošljavaju nove pripravnike. Loša organizacija, često menjanje direktora i počelo je da to trokira. Mi smo 1996. ušli u štrajk jer generalni direktor EI Holdinga, koje je naš većinski vlasnik, potpiše ugovor o nabavci repromaterijala sa eksternim snabdevačima, a mi to proizvodimo sami. Nebuloza – kaže Spasić.

Novo rukovodstvo koje je došlo sa političkim promenama 1996. i protestima koje su u velikoj meri izneli radnici, kako kaže Spasić, dovelo je firmu do kraja. Radnici ove fabirke su i ranije bili poznati po protestima, a to je sačuvano i na fotografiji iz 1973. kada se protestovalo zbog Trsta.

Mi smo se bunili protiv bivšeg direktora, ali smo dobili direktora koji je tu došao da zatvori firmu. Prema mojim saznanjima to je učinjeno jer delimično nisu znali šta da rade, ali i delimično je fabrika uništena zbog konkurencije i tržišta – kaže Spasić.

Sada hiljade radnika čeka svoje zaostale plate, samom Spasiću duguju 77, ali nijedna politička garnitura nije rešila taj problem koji traje godinama. (/slika1)

Ono što je pozitivno danas je da dve fabrike iz sastava nekadašnje Elektronske i dalje rade, i to isti posao koji su radile decenijma. Reč je o sektoru koji se bavio štampanim pločama, koji je privatizovan zajedničkim ulaganjem na vreme, kao i EI Sova koja u potpunosti ima stranog vlasnika.

EI je bio i biće simbol ovog grada. Mi imamo cara Konstantina, pa posle Tvrđavu i Ćele-kulu, a onda Elektronsku industriju. Niš je grad elektronike – kaže Spasić.

---

Muzej traži pomoć Nišlija

Izložba na kojoj će biti i fotografije iz niške fabrike biće otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije i Muzeju tehnike i nauke 15. februara 2022. godine.

Pored fotografija iz EI biće izložene i one iz rudnika u Boru i Majdanpeku, tekstilne industrije u Leskovcu, zrenjanisnkog kombinata Servo Mihalj i Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu.

Lokaliteti su ciljano odabrani kako bi se kroz specifičnosti njihovog razvoja prikazali brojni fenomeni koji se vezuju za proces industrijalizacije: uloga kapitala (privatnog/trgovačkog, državnog, stranog), položaj radničke klase, radnički standard i (prinudni) rad, prirodna uslovljenost industrije i promene u prirodnoj sredini koje nastaju industrijskim delovanjem, kao i veza industrije i nauke – navode kustosi i kustoskinje izložbe.

Dodaju i da lokaliteti verodostojno oslikavaju društvene promene, jer su u procesu indutrijalizacije mnogi od njih prestali da postoje ili postoje u drugačijem obliku, a izostala je institucionalna briga da se ovo nasleđe sačuva.

Zato kustosi u pomoć pozivaju Nišlije koje prepoznaju ljude ili događaje sa fotografja da im se jave i bliže objasne te trenutke. Tako će informacije na samoj izložbi biti potpunije, a samim tim i sačuvane.

Svi koji imaju dodatne informacije sa fotografija koje su u tekstu mogu da se jave kustosu Radovanu Cukiću na mejl: radovan.cukic@mij.rs.

Pored Cukića, izložbu su pripremili i kustosi Ada Vladić, Rifat Kulenović i Jovana Nedeljković.