Sela na jugu Srbije sve praznija

U selima kuršumlijske opštine, koja se prostiru duž 102 kilometara administrativne linije sa Kosovom i Metohijom sve je manje žitelja.

U tri sela: Vukojevac, Tačevac i Parada već više godina nema nijednog stanovnika, a u tridesetak u okolini Kuršumlijske banje, Lukovske banje i Dobrog Dola najviše je 250 stanovnika. Tako se život u ovoj opštini, koja po površini teritorije spada u pet najvećih opština u Srbiji, polako gasi.

– U našim selima gotovo da više nema života. To je planinsko područje koje nema izgrađene puteve i koje se jednom trećinom prostire duž administrativne linije. Najviše zbog loših puteva i nemogućnosti da se do tih sela dođe, ljudi odlaze i ostaju samo najstariji. Zamislite na primer Tačevac, koji  je udaljen 40 kilometara od Kuršumlije a do kojeg se stiže jedino terenskim vozilima. Kako da se tu živi. Ovaj kraj je odavno zapostavljen, pa je to razlog što se život u tim selima gasi. Mi imamo samo 5 kilometara asfaltiranog puta prema tim krajevima – kaže zamenik predsednika kuršumlijske opštine Dejan Milošević.

On dodaje da je započela izrada strateškog plana kojim bi se poboljšali uslovi u tim krajevima i podstakli žitelji da ostanu, a mnogi i da se nasele.

– Pre svega ipak moramo obezbediti normalne puteve. To nije toliko lako, ali se nadamo da ćemo uspeti – napominje on.

Da samo najuporniji, ili oni koji zaista nemaju gde, mogu da žive u ovom kraju potvrđuju meštani planinskih sela u kuršumlijskom kraju sa kojima smo razgovarali. U selu Trpeze, koje je u najvećem delu svojih zaseoka uz administrativnu liniju živi nekoliko porodica. Njihove kuće su udaljenje jedna od druge po najmanje pet kilometara. Tako na primer Miloš Đorđević (54) živi dva kilometara iza policijskog punkta u samom administartivnom pojasu. Oko njega na udaljenosti od šest kilometara nema žive duše.

– Pre mogu da sretnem vuka ili lisicu nego čoveka. Doduše, srećem i patrole KFOR-a koje prolaze kroz moje dvorište kada obilaze prostor. Ponekad i stanu pa popričamo. Razumem zašto ovde nema života i ne krivim one koji su otišli. Ja sam ipak ostao, ali ko zna koliko ću i ja da izdržim ovako sam u nedođiji – jada nam se on i objašnjava da je njegov zabran sa druge strane administrativnog prelaza, na svega 50 metara od kuće, ali ne može tamo da ode.

– Ako bih hteo u svoju šumu, morao bih da zaobilazim 50 kilometara, preko Merdara, jer ne mogu iz dvorišta pošto sam u administrativnoj zoni. Zato nisam godinama bio tamo i svoju šumu samo gledam sa prozora – kaže on.

Vraćajući se od njega lošim planinskim putem malo dublje u selo susrećemo Zagorku Todorović (75) koja se sa naramakom drva kreće ka svojoj kući.

– Bili ste kod Miloša. Nisam ga dugo videla, ne silazi sa brda. Doduše, već više od dve nedelje nisam videla nekog u ovom kraju. Stara sam ja da pešačim četiri kilometara do najbližih komšija, pa zato nikog i ne srećem – komentariše starica dok spušta drva na zemlju.

Zove nas u kuću i kaže da nema bog zna šta da posluži, ali to što ima izneće.

– Teško je ovde. Najbliža prodavnica je na dvadeset kilometara, pa tako kada neko ide do je, donese mi šta treba. Često mi policija donosi namernice, kad menjaju smene i tako se snalazim. Da sam mlađa ne bih ostala ovde – iskrena je ona i dodaje da kod lekara ne pamti kada je otišla, jer bi joj trebalo oko 40 kilometara do Kuršumlije.