Siromašni u Srbiji i Severnoj Makedoniji u vreme pandemije – zdravi ili nevidljivi za sistem

U Srbiji petina, a u Severnoj Makedoniji skoro 17 odsto građana živi u siromaštvu, a pred svima je već 10 meseci novi trošak – nabavka maski i dezinfekcija. O tome kako se u novoj situaciji snalaze oni koji žive na ulici ili za život zarađuju na pijačnoj tezgi i sakupljajući sekundarne sirovine, pišu novinari Južnih vesti i televizije 360 stepeni.

Zbog dugova za račune, Ivica Zdravković iz Niša pre dve godine ostao je bez stana. Spava u napuštenim kućama, podrumima zgrada, na železničkoj stanici i povremeno kod prijatelja.

Takav način života otežava održavanje higijene koja se u vreme pandemije smatra nužnom prevencijom, a troškovi za maske i dezinfekciona sredstva ozbiljno su opterećenje za njegovo jedino primanje, porodičnu penziju sa koje se već oduzimaju rate za stare kredite

.

Kaže da se ne oseća dobro i da je za dve godine života na ulici njegova težina sa 78 kilograma spala na svega 54.

Toliko mi je pogoršano zdravstveno stanje, od stresa i od ovih problema sam dobio i šećer. I ova epidemija sada, to je katastrofa – kaže ovaj pedesetpetogodišnjak.

Prethodnih meseci noći je provodio u čekaonici Železničke stanice sve dok nisu počeli da je zaključavaju. Tamo je boravio i sa drugim ljudima u sličnoj situaciji, putnicima ili migrantima koji čekaju jutarnji voz za Beograd.

Bio sam blizu mnogo ljudi, ne znam kako se do sada nisam zarazio, bar mislim da nisam. Sa mnom na peronu je i moj prijatelj Bojan, on je nekoliko dana imao temperaturu, ali je sada bolje – priča Zdravković.

Nakon što je više noći proveo na peronu, pod nadstrešnicom železničke stanice kao jedinom zaštitom, privremeni smeštaj ponudio mu je stari prijatelj.

Slučajno je prošao ovde i zatekao me. Kada je video da ležim na peronu Železničke stanice, on se zgranuo i povukao je i mene i mog prijatelja Bojana kod sebe u stan. Ja mu zahvaljujem duboko, ovo je stvarno, verujte mi, mukotrpno i teško – govori Zdravković.

Boravak u pravom domu pomogao mu je da se malo okrepi, ali strahuje od toga šta će biti nakon što stan u decembru napusti.

Evo ja sada posedujem neku masku. Nije toliko teško za tu opremu, maske su negde dvadesetak-tridesetak dinara, ali nemamo sredstva za održavanje higijene, alkohol za dezinfukciju ruku. Sada, dok sam privremeno u tom smeštaju, vidite i sami da malo izgledam, onako, dobro. Ali, do trenutka dok nisam ušao kod mog druga, boraveći po peronima, po parkovima, po napuštenim zgradama, kućama, znajte da je jako, jako teško, higijena ispod nivoa – priča Zdravković.

Bez skloništa od zime, ali i korona virusa, u Nišu je do otvaranja novog prihvatilišta pre nekoliko dana bilo najmanje 11 ljudi, koliko je prošle zime boravilo u prihvatilištu za beskućnike u Gerontološkom centru.

Prošle godine je Grad Niš iz budžeta izdvajao određena sredstva za finansiranje usluge prihvatilišta koja je pružana u Gerontološkom centru. Od ove godine, po zakonu, a zbog epidemiološke situacije, to više nije moguće, ne samo u Nišu, već celoj Srbiji. Sada smo za to opredelili prostor u Centru za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite “Mara” – rekla je pomoćnica gradonačelnice Niša Dušica Davidović.

Dodaje da je plan da od sledeće godine Grad izdvoji prostor u kom će takvo prihvatilište biti trajno i finansirano iz gradskog budžeta.

---

“Kakve maske i distance, nemaju ni vodu za piće”

Osim za one bez doma, poštovanje mera u vreme epidemije izazov je i za ljude sa niskim primanjima. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji je prošle godine bilo 226.897 korisnika socijalne pomoći koja iznosi 8.626 dinara.

Oni koji poštuju savete epidemiologa da bi hiruršku masku trebalo menjati na svaka tri sata, dnevno iskoriste najmanje dve, što košta oko 60 dinara. Za višečlane porodice trošak se uvećava. Kao potreba, nameće se i to da svako u džepu nosi sredstvo za dezinfekciju ruku, a najjeftinije, koje traje nekoliko dana, košta oko stotinu dinara.

Osim bez dovoljno novca, mnogo ljudi u Srbiji kroz epidemiju prolazi bez osnovnih uslova za život, neki i bez vode za piće.

Čak 5.334 romske porodice, odnosno 138 romskih naselja u Srbiji, nema vodu za piće, a to je civilizacijsko pitanje. Oni su najugroženiji, ali to je stanje u kom se nalaze 20 ili 30 godina, tako žive državnom nebrigom. Kakve maske, kakve distance? Oni bez vode preživaljavaju sve ovo vreme – kaže predsednik Stalne konferencije romskih udruženja građana “Liga Roma” Osman Balić.

Dodaje da je dobro što je, i pored ovih problema, stanje u romskim naseljima pod kontrolom, kao i da je broj njihovih stanovnika koji su se kovidom zarazili ili od njega preminuli jako nizak.

Njih Bog čuva, stvarno to mislim. A i svi su reagovali na naše rano upozoravanje i stvarno se pazili. Otkazivali su svadbe tokom leta, a prijavljivali smo retke koji su to kršili – priča Balić.

Uz pomoć Evropske komisije obezbedili su 15.000 maski i, uz dezinfekciona sredstva i osnovne životne namirnice, delili ih stanovnicima romskih naselja širom Srbije.

---

Bez ličnih dokumenata “van radara” sistema

U Skoplju živi polovina obolelih od kovida u celoj Severnoj Makedoniji, koji se vode kao aktivni slučajevi. Zvanični podaci govore da je najviše njih iz “bogatijih” opština kao što je Centar, a najmanje iz jednog od najsiromašnijih – Šuto Orizari.

Većinsko stanovništvo u toj opštini su Romi, oko 13.500 poslednjem popisu stanovništva od pre 18 godina. Svaki deseti prima garantovanu minimalnu pomoć države od 4.000 do 10.000 denara. Većina ostalih živi od od sakupljanja i preprodaje plastike i gvožđa.

Hirurška maska se u apoteci može kupiti za oko 20, dok malo pakovanje sredstva za dezinfekciju ruku košta oko 50 denara. Građanski aktivista Muhamed Avaz kaže da deo stanovništva nema mogućnost da redovno kupuje maske i dezinfekciona sredstva. Kaže da su Romi već marginalizovana grupa, a da su problemi egzistencije sa pojavom pandemije postali još veći.

Onima koji su bili zaposleni po ugovoru, ugovori nisu produženi zbog krize, a nezaposleni su se suočili sa dodatnim poteškoćama, kao, na primer, porodice koje rade na pijaci. One su bile zatvorene nekoliko meseci, pa su ovi građani bili uskraćeni za jedini porodični prihod – kaže Avez.

Dodaje da na sreću postoje humani ljudi koji redovno pomažu doniranjem maski, medicinskih i paketa sa hranom. Kao drugi problem ističe to što neki Romi nemaju lična dokumenta, pa su “van radara” sistema.

Iz pojedinačnih razgovora sa nekim porodicama primećuje se da je, osim egzistencijalnih pitanja i straha od nestašice hrane, dominantan strah za sopstveno zdravlje od posledica virusa. U poslednjem periodu su od njegovih posledica, nažalost, umirali i mlađi i stariji ljudi – rekao je Avaz.

---

Nekad jedina opcija za otklon sumnje je testiranje od 50 ili 60 evra

Nakon što je 6. marta u Srbiji registrovan prvi slučaj infekcije virusom korona, broj urađenih testova merio se desetinama, da bi krajem tog meseca dostigao 500, sredinom aprila oko 3.000, u maju duplo više, u junu 8.000, a u julu, u vreme drugog talasa epidemije, prevazilazio i 10.000 dnevno.

Početkom decembra, kada epidemija u Srbiji, sudeći prema statistici, nije bila jača, rezultate testova čeka oko 20.000 ljudi dnevno.

Većinu onih za koje se sumnja da imaju infekciju, na testiranje šalju lekari kovid ambulanti, poštujući, kako govore članovi Kriznog štaba, “kriterijume definicije slučaja”. Šta to tačno znači pacijentima nije jasno, pa se neki pitaju zar danima visoka temperatura nije dovoljan razlog.

Je l’ moguće da, dok svi doktori i iz Kriznog štaba govore da je jedini način da se ublaže posledice epidemije ako se što više ljudi testira i što ranije im se uspostavi dijagnoza, mene nisu testirali iako sam imao temperaturu 39 stepeni i bio u direktnom kontaktu sa zaraženima – pita jedan Nišlija, koji je od lekara dobio antibiotsku terapiju i datum zakazane kontrole.

U takvim situacijama pacijenti često pribegnu PCR testiranju na lični zahtev. Za ovu uslugu na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje treba uplatiti 6.000 dinara, pa uz zakazivanje otići u neki od instituta ili zavoda za javno zdravlje.

Simptome infekcije dobila sam početkom juna, imala sam kašalj, bolove u stomaku, ali ne i temperaturu, pa me nisu testirali u ambulanti. Da bih, pre svega zbog porodice, bila sigurna, uradila sam na lični zahtev serološki test, bio je negativan i odahnula sam. Zbog preniskog gvožđa izabrani lekar me je uputio kod gastroenterologa, a ona je, na osnovu analize krvi, ipak sumnjala na kovid i preporučila PCR test. Mogla sam da se testiram samo na lični zahtev i da platim. Javili su da je rezultat pozitivan, poslali po mene ekipu, odveli me u Infektivnu kliniku na trijažu i vratili nazad na kućno lečenje – priča jedna Nišlijka.

U Severnoj Makedoniji test se zakazuje preko porodičnog lekara nakon popunjavanja upitnika koji određuje da li pacijent ispunjava uslove za „državni“ test ili ne. Uslov je svima poznat.

Ako pacijent ima temperaturu plus bar jedan simptom ostalih izolovanih simptoma kovida 19 i ako je bio u kontaktu sa potvrđenom pozitivnom ili sumnjivom osobom na kovid-19, pacijent ispunjava algoritme za testiranje – saopštilo je makedonsko Ministarstvo zdravlja.

Međutim, u mnogim slučajevima građani se nisu kvalifikovali za „državni“ test jer imaju više simptoma među kojima nema temperature ili se desi da ne bude slobodnih termina za testiranje danima, pa i oni koji ispune uslov za “državni test” odluče da se testiraju privatno. Naravno, pod uslovom da imaju dovoljno novca.

U Skoplju se „privatni“ PCR test može uraditi u državnim centrima javnog zdravlja, ali i u privatnim laboratorijama po ceni od od 3.000 do 4.000 denara. U Nišu se test na lični zahtev, uz 6.000 dinara uplačenih na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, može uraditi u Institutu za javno zdravlje uz zakazani termin. Odnedavno je i u privatnim laboratorijama u Nišu moguće uraditi serološko testiranje na kovid za 4.000 dinara.

Ivičin prijatelj Bojan, koji je danima imao temperaturu, do objavljivanja teksta nije testiran. Cenu testa, svakako, ne bi imao da plati.